U pravu je Dejan Bulatović. Istinu treba ogoliti do kraja. Bez uvijanja. Kao što je on pre neki dan, gostujući na Pinku, ne predložio, već apelovao na sve institucije da pokažu koliko se ponose – „našim predsednikom Aleksandrom Vučićem“.
„Hajde da u svakoj policijskoj stanici, gde ljudi dolaze po pasoše, lične karte i druge dokumente, da građani vide svog predsednika… U svim opštinama, u svim mestima i kancelarijama u koje dolaze građani, hajde da pokažemo tu ljubav prema zemlji i poštovanje prema predsedniku. Kao što vi Jovana (Jeremić) ističete stalno zastavu naše države, pokazujete koliko volite svoju zemlju i koliko je važno kad imate institucije iza sebe. Ovo nije samo apel, veći zamerka institucijama. Kako, bre, možete da uđete u policijsku stanicu a da tamo nema predsednika“, upitao je.
Hmm, ne verujem da je svestan šta je rekao, ali to je već njegov problem. Mada teško da će mu iko iz vlasti zameriti zbog sledeće rečenice: „Ama, kad se uđe unutra u neku instituciju, mora da se vidi slika Aleksandra Vučića, svaki građanin će biti ponosan na to!“
Zbilja, građani bi jedva dočekali, dok satima stoje u redovima za lična dokumenta po policijskim stanicama, da mogu da prekrate vreme bar gledajući predsednika ako već ne mogu da čuju njegova svakodnevna obraćanja javnosti. A možda će neko spontano i zapevati: „Sliku tvoju ljubim…“ Bez nastavka, „šapćem tvoje ime.“ Čemu šaptanje, bolje je skandiranje.
Za mene su priče o besmislenim atentatima završene pre pet godina, još u oktobru 2019, kada sam bio optužen da pozivam na njegovo ubistvo. Od tada su slične optužbe lansirane stotinama puta. I niko nikada nije procesuiran za pokušaj ubistva. Pa ni za ubijanje istine. Hapse se samo protivnici litijuma i to za rušenje ustavnog poretka. Kao da je litijum ustavna kategorija
Od bivšeg opozicionara, koji je doskorašnjeg lidera stranke – dok nije shvatio da je u dubini duše iskreni naprednjak – sumnjičio za čudne odnose sa lover boj ćuranom, teško da se išta originalnije moglo očekivati u naletu dodvoravanja neprikosnovenom vođi. S druge strane, i takvi predlozi – budalasti za svaku državu koja bi bar da održi privid da je demokratska – deluju kudikamo podnošljivije od novog naleta atentata, državnih udara, pokušaja da se Vučiću „dođe glave“. U tome prednjači Ana Brnabić, bivša premijerka, sada pre svega glasnogovornica Vučića, a tek onda predsednica parlamenta.
Za mene su priče o besmislenim atentatima završene pre pet godina, još u oktobru 2019, kada sam bio optužen da pozivam na njegovo ubistvo. Samo zato što sam na naslovnoj strani magazina koji sam tada uređivao objavio agencijsku fotografiju, snimljenu dok su Vučić i Dodik obilazili sajam naoružanja. Od tada su slične optužbe lansirane stotinama puta. I sve su imale isti kraj. Niko, ama baš niko, nikada nije zvanično uhapšen i procesuiran za pokušaj ubistva. Pa ni za ubijanje istine. Ali se zato masovno hapse ljudi zbog navodnog rušenja ustavnog poretka, samo zato što se protive iskopavanju litijuma. Bože me prosti, kao da je litijum ustavna kategorija.
I kad smo već kod rušenja, od silne halabuke i brige za sudbinu predsednika malo ko je primetio da je Privredni sud u Beogradu doneo međupresudu za Savamalu. Ako postane pravosnažna, država Srbija, tačnije MUP će morati da obešteti firmu Iskra, čijih su 17 objekata fantomi iz Savamale srušili u izbornoj noći, u aprilu 2016, da bi se ubrzala gradnja Beograda na vodi. Iako je te noći, osim zgrada u Hercegovačkoj, srušena i pravna država, Vučić je nebrojeno puta javno rekao da je jedina greška što se rušilo noću i da bi on sam bagerima to uradio po danu. Šteta što nije. Mada, da jeste, teško da bi neki sud naredio da on sam nadoknadi štetu Iskri. Ovako, sve će to platiti poreski obveznici. Koji, po rečima Bulatovića, jedva čekaju da u policijskim stanicama vide Vučića. Pardon, njegovu sliku.