Još nismo dobili ni leteće automobile, a već nam obećavaju čovekolike robote, robote-pse i AI liderstvo u svetu. A da se vratimo malo unazad, obećavali su nam, tačnije jedan čovek nam je obećavao, isti ovaj koji nam i sada obećava, kako će se na ulicama naše zemlje za svega mesec dana, samo što nije, pojaviti srpski mercedes. Bilo je to u februaru 2014. godine.
Tačno dvanaest godina kasnije, došao je trenutak da isto tako svečano ne dobijemo čovekolike robote, kao što onomad nismo dobili ni srpski mercedes, pa kasnije ni fabriku čipova, pa onda ni leteće automobile. Nema šta nismo dobili!
Nova obećanja za novo doba
Jedino čovekoliko što smo u međuvremenu dobili jesu neki stvorovi u Ćacilendu koji kidišu na sve živo. Ne znamo još tačno šta su, ali svakako znamo da nisu roboti i svakako znamo da nisu bili obećani nikad, dobili smo ih takoreći gratis. Leteće automobile još čekamo, a u njima je za sada jedini čast imao da leti perjanica SNS-a Vladimir Orlić i to u onom promotivnom spotu stranke pred izbore. On je u međuvremenu iz skupštinske klupe preleteo u Bezbednosno-informativnu agenciju, ali je leteći automobil i dalje ostao nedosanjani san nas, običnih ljudi.
Jedino čovekoliko što smo dobili jesu neki stvorovi u Ćacilendu koji kidišu na sve živo. Ne znamo još tačno šta su, ali svakako znamo da nisu roboti i svakako znamo da nisu bili obećani nikad, dobili smo ih takoreći gratis
Da li ćemo uskoro zaista krenuti putem robotike i veštačke inteligencije, veliko je pitanje s obzirom na to ko obećava i u kom trenutku obećava, ali ta veštačka inteligencija ne zvuči loše, pošto sa prirodnom prilično kuburimo, pogotovo u strukturama koje upravljaju zemljom.
A mogli bismo te robote i da iskoristimo na vrlo zanimljive načine. Zamislite samo stranačke skupove bez ljudi? Sve robot do robota. Ne traže dnevnicu, ne traže sendvič i ne zabušavaju kad im kažeš da aplaudiraju i viču „Aco, Srbine!“. A kad im zli blokaderi kažu da su botine, oni kažu „Pa dobro, bukvalno jesmo, samo bismo vas zamolili da nas oslovljavate punim imenom – mi smo roBOTINE! Hvala“.
U nekoj drugoj fazi razvoja robotike mogli bismo da im damo i pravo glasa, ali naravno, tako što bismo ih isprogramirali da glasaju isključivo za onu stranku koja ih je i stvorila. Godinama namnožimo dovoljno robota da mogu da nadglasaju svih šest-sedam miliona ljudi koji žive u Srbiji, tako da izborni sistem i politika više uopšte ne moraju da zavise od čoveka. Ljudi su kvarljiva roba, skloni su mitu i korupciji, lako ih zavedeš i potkupiš, a robotu samo ubaciš odgovarajući algoritam u mozak i ne moraš više da brineš. Jeste Srpska napredna stranka nešto slično pokušala i sa svojim ljudskim simpatizerima, ali se pokazalo da njihovo kontrolisanje jednostavno zahteva previše resursa. Skupo, brate! Sa robotima imaš samo taj početni izdatak koji je velik, ali posle samo redovno radiš apdejt i nema da brineš.
Nikako da naiđe voz
Sve ovo naravno ako se vlast uozbilji i najzad ispuni bar neko obećanje. Jer mogli smo mi sada da letuckamo okolo u letećim vozilima, ali se umesto toga truckamo po razrovanim ulicama i putevima i najviše što smo od tehnološkog napretka dobili je Šapićev pokvaren sat na Trgu republike. Nadali smo se makar metrou, to nije naučna fantastika i deluje realistično, ali eto, Aja Jung i dalje stoji u Mirijevu sa kartama u ruci i čeka da naiđe taj voz. Dakle, malo ozbiljnosti. Razumemo da su i roboti i leteći automobili i robotski psi nešto što smo gledali u futurističkim filmovima, ali ne tražimo vam kanalizaciju, elektromrežu koja radi ili, ne daj bože, pravnu državu, institucije i slobodu medija? To bi baš bilo nemoguće i neverovatno.
