Država ovakva kakva je, a sami smo joj dozvolili da bude takva, radi ono što najbolje ume – izmišlja, mrzi, optužuje, laže, krade i vređa. Pa skoro k’o čovek. Neko joj je, tvrdi, dao legitimitet da radi baš to, jer kada za nekoga glasaš na izborima, kažu – iako je u Srbiji i koncept glasanja na izborima pod znakom pitanja – on čim preuzme državni aparat, dakle već od sutradan, može da radi bukvalno šta ‘oće.
To, između ostalog, podrazumeva i da udara na ono najvrednije što imamo, da laže naveliko i studentima i napada ih na najrazličitije načine samo zato što su se drznuli da urade ono najstrašnije – da počnu da osvešćuju sugrađane da država nije ničija privatna prćija, da onaj koji se pita za sve nije nadležan ni za šta i da oni koji vode zemlju nisu vladari nad narodom već njegove sluge, koje moraju možda i više od svih da poštuju zakone države koju vode.
Buđenje građana
I šta pod milim bogom nismo čuli o mladima, od toga da žele da unište svoju zemlju i naprave veliku Hrvatsku, do toga da su na ulici zbog para koje su dobili, valjda, od neke strane ambasade po sistemu keš u ruke.
Ali ne daju se oni omesti. Prave ta deca – ali stvarno deca, ne deca u onom rastegljivom SNS smislu – različite proteste, akcije i performanse, marševe, štafete i maratone, prave najveće skupove i blokade u istoriji ove zemlje, ne bi li nas sve osvestili i ne bi li se izborili za pravdu za onih 15 duša koje smo izgubili upravo zato što je neko mislio da je država njegova prćija i da može da radi šta hoće bez ikakvih kazni i posledica.
Onako kako bi Aleksandar Vučić voleo da ga vole, a nikada nije bio ni blizu toga, takvu podršku danas imaju studenti
I sve je više onih koji izlaze na ulice ne samo da bi podržali studente, već i da bi preuzeli deo njihovog tereta na sebe. Gotovo da nema mesta u Srbiji koje se nije podiglo, a sve je manje i onih van granica zemlje u kojima ima naših ljudi, a u kojima nije bilo protesta. Od Antarktika do Majamija, od Ontarija do Ankare, srpski svet se ujedinio, ali ne onako kako bi to volela dva Aleksandra, Vučić i Vulin.
Onako kako bi predsednik ove zemlje Aleksandar Vučić voleo da ga vole, a nikada nije bio ni blizu toga, takvu podršku danas imaju studenti. Ne može se, ipak, platiti baš toliko autobusa i napraviti baš toliko sendviča, a kupovina ljubavi je oduvek bila skupa rabota, naročito u politici. I to nam govori da možda ipak nismo zglajznuli do kraja u napredni glib, samo smo se pred bahatima i bezobraznima malo povukli u ilegalu. I lepo je videti svu tu solidarnost i dobrotu ovih dana na ulicama, lepo je videti da smo za tri meseca postali bolji nego što smo ikada bili u proteklih 12-13 godina i lepo je videti da, za promenu, ne plačemo od tuge već od neke čudne radosti što smo najzad ponovo primetili jedni druge i ujedinili se, pa makar to bilo i u bolu. Ali borimo se za nešto dobro, da nam se taj bol nikada više ne ponovi. I lepo je videti koliko su se oni toga uplašili, neki toliko da ih je strah nagnao čak do Trsta.
Lepota mladosti
I jeste, ovo bi trebalo da bude jedna satirična kolumna i rubrika, ali takvo je vreme da satira može malo da sačeka. Ne zato što je mnogo gadno, pošto gadnost jeste dobar materijal za satiru, a u Srbiji gadnosti ne manjka, već zato što se iz jedne užasne tragedije izrodilo nešto lepo, na šta ti ne preostaje ništa drugo nego da se raspilaviš. Kada vidiš studente koji marširaju ka Novom Sadu i na putu ih mase naroda dočekuje kao da su njihova deca, kad vidiš da se grle, ljube i plaču i studenti i građani, onda šta ćeš, plačeš i ti.
Sa jedne strane mladost, lepota i dobrota, sa druge Vučić, Bakarec, Đuka i onaj jedan režimski student. Nije baš težak izbor, zar ne?
