Uvek je lepo za predizbornu kampanju iskoristiti nešto bombastično, spektakularno i po mogućstvu opasno. A ako se desi da se kampanja odvija u dve zemlje koje se graniče, eto prilike da se o jednom trošku uradi dupli posao.
Mi u Srbiji smo se u proteklih trinaest godina nagledali raznih rijaliti šou-programa, pritom ne mislim na Zadrugu, Farmu i Parove. Samo najava atentata ne znamo koliko je bilo, niti smo ikada za bilo koji od njih saznali epilog. Povezivao je onomad tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović neka lica sa nekim mestima i neka lica sa nekim drugim licima, ali nikad ne saznadosmo gde je i šta radi onih 99 bezbednosno interesantnih ubica iz Jajinaca. Saznali smo jedino da je Nebojša Stefanović bio taj koji je svom kolegi Aleksandru Vučiću radio o glavi, a ubice iz Jajinaca su nestale skoro kao Srbi pešaci sa Kosova, kojima se trag izgubio negde na putu ka Novom Sadu i niko više nikada ništa nije čuo o njima. Bilo je tu i raznih kao terorista, pronađenih pušaka i sličnih stvari, a strane službe, uglavnom zapadne, spletkarile su nebrojeno puta na nebrojeno mnogo načina. Ali ni o njima nikad ništa nismo čuli nakon toga.
Opaka propaganda
Sada se desilo da je jedan spektakl potreban ne samo aktuelnom srpskom predsedniku, već i još uvek aktuelnom mađarskom premijeru Viktoru Orbanu. Obojica su u problemima, s tim što je mađarski u malo većim problemima, s obzirom na to da su odsudni izbori na svega nekoliko dana, a u anketama Orban i ne stoji baš najbolje. Srpski predsednik je, sa druge strane, u problemima već neko vreme i kriza se produbljuje iz dana u dan, a izbori se takođe bliže, tako da je idealan trenutak za jednu zajedničku taktičko-propagandnu vežbu pod nazivom „Spasavanje redova Viktora i Aleka“. A šta je za takvu predstavu bolje nego – terorizam? I ne, nisu sad u pitanju oni studenti koje državni vrh kolokvijalno naziva teroristima, nego pravi teroristi.
Jeste, nisu neki teroristi, jeste, kakvi političari, takve i kampanje, pa samim tim i teroristi, ali radimo sa onim što imamo
U ovom slučaju, teroristi su, kako čujemo, iz redova migranata, a njihova akcija je podrazumevala da pored gasovoda nedaleko od Kanjiže ostave rance sa eksplozivom. Ne znamo šta su nameravali, a odakle su došli i po čijem nalogu, to sada svako neka učita po potrebi. U Mađarskoj se recimo okrivljuju Ukrajinci ili Rusi, zavisi ko okrivljuje, u Srbiji furamo pričicu da nas ne zanima ko je i zašto, ali će trpeti silne posledice jer sa nama nema zezanja, mnogo smo opaki. U ostatku sveta, bar onom koji je čuo za slučaj, u fazonu su: „Ma daj, jeste realni? To vam je propaganda? Stvarno? Ništa originalnije nemate?“
I donekle možemo da ih razumemo, možda tamo nekim Evropljanima ovo deluje banalno i smešno, deluje i nama, iako smo takvim šou-programima bombardovani već godinama, pa smo malo oguglali, ali dajte, ljudi, pa zar morate na svu ovu muku još i da nas ismevate? Jeste, nisu neki teroristi, jeste, kakvi političari, takve i kampanje, pa samim tim i teroristi, ali radimo sa onim što imamo, ovo je trenutno naš maksimum.
Saradnja sa komšijama
Ionako je ovo samo još jedan slučaj koji će najverovatnije ostati nerešen i na kraju biti gurnut u zapećak, zaboraviće se sve vrlo brzo, ali zašto ne bismo slučaj gledali sa malo vedrije strane? Ovo je ipak izvestan korak napred jer sa komšijama Mađarima Srbija više ne sarađuje samo u domenu ekonomije ili diplomatije, već i na polju propagande. Dobro, ne sarađujemo mi kao narodi, više sarađuju naši lideri kojima to trenutno treba, ali što da ne? Nama je to ništa, a njima puno znači. Možda čak i slobodu. Pa što da im ne učinimo? Samo tiću i uživajte u predstavi.
