Pumpaju studenti i građani nemilosrdno. Poslednje veliko narodno pumpanje desilo se u Nišu, gde se u te svrhe, prema nekim procenama, okupilo između 100.000 i 200.000 ljudi, a pumpa se po opštinama, gde svaki čas dođe do blokada lokalnih institucija zato što građani više ne žele da trpe bahatost i javašluk. Gađanje jajima je sad već postalo standardni folklor. Ipak, to pumpanje ne prija svima, a pritisak je sve veći, ali to, uostalom, i jeste svrha pumpanja.
Jedan od onih kojima pumpanje nimalo nije „leglo“ je predsednik Republike Aleksandar Vučić. Trpeo je i trpeo, ali „pump“ koji je prelio čašu bilo je kada je Radio-televizija Srbije samo uradila svoj posao i profesionalno i objektivno izvestila sa skupa u Nišu. Mnogi će reći „najzad!“, ali ne i predsednik. Zasmetala je njemu rečenica dopisništva RTS-a u kojoj se kaže da je u Nišu „odjeknula tišina“.
Život u balonu
I analizirao je to predsednik uzduž i popreko, jer poznato je da se, osim u puteve, pravo, medicinu, turizam, nauku, astronomiju, građevinarstvo i sve druge oblasti, razume i u lingvistiku i novinarstvo. Odlučio je da se na jednom od svojih kontraskupova pozabavi i tom temom, jer što ne bi, čovek realno ima dosta slobodnog vremena. Na kraju svoje analize stručno je utvrdio da je za takvo, valjda besramno, izveštavanje odgovoran neki imbecil iz niškog dopisništva RTS–a.
Jeste, grubo je to i neprimereno, neki će reći i nedostojno jednog predsednika, ali treba imati u vidu i da isti taj predsednik već godinama obitava u jednom svetu u kojem novinari nisu novinari već ikebane koje služe kao dekoracija za njegove beskrajne monologe, a pitanja nisu pitanja već tek šlagvorti za njegove beskrajne monologe. Predsednik nikada nije prisustvovao petnaestominutnom ćutanju u znak sećanja na 15 žrtava iz Novog Sada, jer da jeste, znao bi koliko je to moćan, dirljiv i katarzičan trenutak, toliko snažan da je izraz „odjeknula je tišina“ još i blag opis tog momenta. Kada živiš u nekom svom balonu, nije ni čudo što ti dom kulture u Krepoljinu, u kojem, kako nas je Informer izvestio, „nema igla gde da padne“ od nateranih i ucenjenih, deluje veće nego sto-dvesta hiljada ljudi širom celog Niša, a novinar koji radi svoj posao ti izgleda kao zaverenik, izdajnik i neprijatelj sa kojim se treba obračunati.
Bestseler u pripremi
Koliko je pumpanje teško palo vladajućoj eliti govori i priča da nameravaju da sa Kosova dovedu 500 Srba (šta bi sa 17.000 lojalista?), koji će za dnevnice od 20-50 evra da sede u šatorima ispred Predsedništva i štite predsednika. Od koga i od čega, nije poznato, možda eventualno od duhovitih studentskih akcija i transparenata. Naravno, ako pitate predstavnike pomenute vladajuće elite (ili bar one malobrojne koji još uvek brane neodbranjivo), predsednika treba zaštititi od obojene revolucije, u kojoj učestvuju Hrvati, Bosanci, Crnogorci, Albanci, Amerikanci, Nemci, Evoksi, Klingonci i USAID. Na pitanje: „A recite nam, da li je ta obojena revolucija sad sa nama u sobi?“ teško da ćete dobiti odgovor, u stvari, dobićete ga, ali tek za nekoliko meseci, u vidu bestselera koji će biti čitaniji od Harija Potera i Biblije zajedno, a koji će predsednik pisati dok ga 500 kosovskih spartanaca čuva od iste te revolucije. Zgodno, jer će predsednik tako imati direktan uvid u revoluciju sa svoje terase i moći će vrlo precizno da je opiše. Možda joj i mahne, kao kada je onomad tokom intervjua sa Filipom Čukanovićem mahao prolaznicima. Taman su jednako postojali i prolaznici tada i revolucija sada.
