Dakle, gde god da postoji, drvo treba satrti i posaditi beton! Tamo gde ima betona, „posaditi“ još betona, za svaki slučaj, jer drvo ‘oće da izbuja kad ne paziš! A tamo gde ima previše prirode i tog nabeđenog drveća, o travuljini da i ne govorimo, e tu se mora temeljnije raditi. Dakle, rudnici, kopovi, zalivanje prirode hemikalijama, ispuštanje raznih materija u reke, što raznobojnijih to bolje, jer ne sme se dopustiti da se priroda previše razmaše. Treba je suzbiti pre nego što dođe do gradova!
Dobro je poznato da država od privrede ubira nešto što se zove eko-taksa, ali manje je poznato da je ista ta država zakonom uredila da te pare baš i ne mora da troši na zaštitu životne sredine, što je bila prvobitna ideja, već može i na nešto drugo, za šta joj već u datom trenutku zafali. Ne bismo se iznenadili da u nekom trenutku novac od eko-takse bude direktno trošen za borbu protiv prirode u najrazličitijim oblicima, recimo u obliku subvencija nekim zagađivačima koji takođe smatraju da ta priroda i nije baš toliko bitna.
Ipak, iako borba protiv prirode vlastima sasvim solidno ide, ipak nije to tempo kojim bi Srbija mogla da napreduje kako bi oni hteli. Za to su, naravno, krivi neodgovorni građani kojima je odjednom mnogo stalo do ekologije i životne sredine. Te pečemo se po gradovima kao u pećnicama jer nema zelenila, te umiru biljke i životinje zbog mini-hidroelektrana, te iza rudnika litijuma će ostati pustoš i zatrovaće pola Srbije, te pocrkasmo od zagađenog vazduha tokom grejne sezone… Samo kmeče i ometaju napredak!
Ne samo Loznica, svaki grad u Srbiji bi mogao da dobije svoj rudnik, a do tada će valjda i najtvrdoglaviji da shvate da rudnik ispred kuće nije pokazatelj bede i siromaštva, već novog, još zlatnijeg doba. Pa ko preživi, pričaće. Bukvalno
A kad samo ne bismo bili tako bolećivi prema drveću, biljkama i životinjama, gde bi nam kraj bio. Koliko bi samo zgrada sa skupim kvadratima još moglo da se izgradi umesto drveća i zelenih površina po gradovima širom Srbije? Umesto drveća i parkova koji samo stoje tu i ne rade ništa, mogli bismo da imamo na stotine hiljada kvadrata penthausa i poslovnih prostora od kojih svi imaju koristi! Dobro, ne baš svi, već samo neki imaju koristi, ali svi bar dobijaju nešto lepo u šta mogu da gledaju! I evo, ako vam je baš toliko stalo do prirode, pa staviće investitori u naziv svakog od tih novih kompleksa po jedno „garden“. „Voždovac garden“, „Ljig garden“, „Prokuplje garden“, „Detelinara garden“, „Garden garden“… Prelepo, zar ne?
Dalje, ne samo Loznica, svaki grad u Srbiji bi mogao da dobije svoj rudnik! Pa time ne bi mogla da se pohvali ni jedna Nemačka! Naravno, vlast će voditi računa o stanovnicima lokalnog „gardena“, pa će rudnik biti negde na periferiji grada, jer bilo bi bezveze da prašina i dim zaprljaju tek izgrađeni kompleks skupih poslovnih i stambenih kvadrata. Mini-hidroelektrana se podrazumeva, samo treba voditi računa da ne bude sagrađena baš mnogo blizu rudnika, jer će rudniku trebati voda za proces eksploatacije ruda, ali bogami i reka u koju može da ispusti sav otpad.
Sve je to budućnost koju bismo mogli imati da građanima nisu bitnije gluposti kao što su čist vazduh, bistra voda i nezatrovana zemlja. Ali polako. Lobisti rade danonoćno. Kao što smo shvatili da zagađenje imamo ne zato što državu baš briga za rešavanje problema, već zato što smo postali previše bogati i napredni, tako će uskoro i najtvrdoglaviji građanin shvatiti da rudnik ispred kuće nije pokazatelj bede i siromaštva, već nekog novog, još zlatnijeg doba. Pa ko preživi, pričaće. Bukvalno.
