Gotovo dve nedelje traju prilično nepredvidljive barikade i blokade po gradovima širom Srbije, a neke, kao barikada u Zemunu, nisu čak ni toliko nepredvidljive. Štaviše, vrlo su očigledne i predvidljive, tačno znaš da su tamo gde su postavljene, a jedino nepredvidljivo je njihova veličina, iz dana u dan su sve veće i veće, a zemunska je toliko porasla da se pobunio čak i Vojislav Šešelj, tražeći da nadležni reaguju i uklone je.
Nije poznato da li je Šešelj intervenciju tražio jer mu barikada smeta kad ga transportuju u studio Pinka i Hepija ili je prosto ljubomoran što više nije najveći objekat u Zemunu, tek barikada je i dalje tamo gde je i bila, samo su je Zemunci dodatno pojačali za slučaj da se Šešelj zakotrlja prema njoj jer to bi ipak bila teška artiljerija.
Od blokada do barikada
Pumpa se i blokira i po ostalim delovima Beograda i Srbije, a policija je taman mislila da je očekuje malo manje tenzija tokom leta, ali avaj, nikad više legitimisanja, privođenja, hapšenja, maltretiranja i šikaniranja građana, pa ovaj period preti da nadmaši po broju uhapšenih čak i do sada neprikosnovenu „Sablju“, jedino je razlika to što je tada hapšena mafija, a sada deluje kao da mafija hapsi jer kako drugačije nazvati situacije u kojima ljudi bez oznaka i legitimacija, koji odbijaju da se predstave, odvode građane u neobeleženim automobilima u nepoznatom pravcu. Da stvar bude još gora, osim maltretiranja naroda policajci su morali da pomažu i u ponovnom postavljanju šatora u Ćacilendu, koje je u jednom trenutku oduvao vetar, tako da se leto iz snova, koje još nije čestito ni počelo, pretvorilo u leto iz noćne more.
Nije poznato da li je Šešelj intervenciju policije tražio jer mu barikada smeta kad ga transportuju u studio Pinka i Hepija ili je prosto ljubomoran što više nije najveći objekat u Zemunu
Jedan od gradova koji je prethodnih dana najjače pumpao bilo je Užice, gde su građani ušli u ozbiljan klinč sa deklarativno snagama reda i mira, a u praksi sve više snagama odbrane vlasti jedne stranke, te je i u tom gradu takođe bilo poprilično hapšenja, na šta su Užičani odgovorili još žešćim otporom. Ne znam da li su snage odbrane vlasti jedne stranke čule za nešto što se zove Užička republika, ali ako nisu, trebalo bi da malo pročitaju o tome, pa makar i dok stoje na vrućini pod punom opremom, značiće im u daljem radu i postupanju, barem u ovom rejonu.
Kamerno otvaranje
Koliko je situacija ozbiljna pokazuje i to što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na svečano otvaranje negde nečega otišao inkognito i ne samo da je otišao inkognito nego je pokušao da isfintira događaj u fazonu „Biće otvaranje u nedelju po podne“, a onda otvaranje nečega negde bude u stvari u subotu pre podne. „Haha, naseli ste!“, reče onomad njegov ideološki kolega Branislav Lečić, dok mu još nije bio ideološki kolega. Jedino što niko nije naseo jer ipak je ovo mala zemlja i sve se vrlo brzo sazna, pa su građani saznali za kada je planirano svečano otvaranje nečega što je trebalo da bude otvoreno inkognito, u krugu prijateljskih medija, te se nacrtali na barikadama, ali onim koje je ovog puta postavila policija da spreči one koji nisu pozvani na svečano otvaranje nečega negde.
Jer za razliku od onih starih, dobrih vremena, kada je predsednik stvari svečano otvarao tako što bi ne samo doveo gomilu ljudi koji će prisustvovati otvaranju, nego bi doveo i gomilu ljudi koji kao neće moći da uđu jer je navala na svečano toliko velika da, eto, ne mogu svi da stanu, sada je situacija takva da je svečano otvaranje bilo upriličeno u jednoj kamernoj atmosferi, a ako je neko ipak i hteo da uđe i to svojom voljom, e pa, druže, ne može! Kad je moglo, ti nisi dolazio, a sad kad hoćeš – ne može. Gde si bio kad sam bio neko!
