Kakvo je ovo doba u kom živimo?
Neinteligentno, trivijalno, ograničeno. Doba kad je vrednije umeti nego znati. A najvrednije je imati. Rukotvorenija skupocenija od umotvorine. A materijalni imetak najcenjeniji. Doba, većinom, neopterećeno knjiškim znanjem. Učiti više nije u modi. Razumeti još manje. Zato se greške ponavljaju.
Neko skoro reknu drevnu misao. Hrišćansku u biti:
„Tamo de si krenuo, lova ti ne treba.“
No zadržimo se na ovoj kugli zemaljskoj u ovom, sadašnjem trenutku. Sa sećanjem o prošlosti, pogledom uperenim u budućnost. Šta obeležava ovu aktuelnu epohu u istoriji čovečanstva? Po čemu je osobena i koje su joj odlike?
Elem, kao da su tehnološki napredak, razvoj virtuelne realnosti, internet kultura, sputali ljudski um. Kao da je digitalna civilizacija čoveka učinila intelektualno lenjim, manje inventivnim i sve površnijim. Činjenica je da se gotovi odgovori mogu naći na jedan klik, da postojanje čet ruma i sličnih pomagala čoveku stvara utisak da je klasično, staromodno, analogno znanje nepotrebno i prevaziđeno. Pojavilo se jedno rasprostranjeno verovanje u apsolutnu istinitost onog što se na društvenim mrežama ili pojedinim portalima može pročitati. Skoro svako u ruci drži mobilni telefon i sve svoje znanje iz te male stvarčice crpe. I proverava sagovornika. Zaboravlja se minoran fakat da je svaku informaciju koja se tamo vidi pohranio živ čovek od krvi i mesa koristeći postojeće znanje od pre internet revolucije.
Takozvana veštačka inteligencija za mnoge je zamena za prirodnu inteligenciju. Umesto mi da smislimo, neka za nas misli mašina.
Prvi čovek Srbije širi primitivizam. Premda, navodno, poseduje diplomu Pravnog fakulteta, on se pravom nikad nije bavio. Jeftina politika je njegovo jedino zanimanje. Zato meša Natašu Rostovu i Dunju Raskoljnikovu, Gvineju i Gvineju Bisao
Zaglavih se u ovom teoretisanju, verovatno jalovom i suvišnom. U stvari, htedoh da pišem o kratkovidosti današnjih svetskih lidera i da, uz to, kažem neku reč i o antiintelektualnoj atmosferi što je zacarila ovom našom zlehudom Srbijom.
Nekad je velika čast bila služiti svojoj zemlji. Smatralo se da je to vrhunac karijere, ma čime se čovek bavio. Otud su se na visokim položajima nalazili ljudi od nauke, književnici i univerzitetski profesori.
A danas?
Danas se učenjaci i intelektualci klone upuštanja u politiku. Radije ostaju u svojim kabinetima no što bi se odlučili za prilično nečistu klimu koja vlada u političkim krugovima. Politika je postala oblast nedostojna onog što drži do sebe, svog integriteta i svog mišljenja.
Zato se, primera radi, Francuzima dogodilo da imaju uzastopno tri mediokriteta na mestu predsednika republike: desničara Sarkozija, levičara Olanda i centristu Makrona. Kod Nemaca je godinama vladala Angela Merkel, dugovečna u ulozi kancelara, dočim bez skoro ikakvog pozitivnog amaneta. Ni za Nemačku, ni za Evropu.
U Velikoj Britaniji se na funkciji premijera smenjuju opskurni likovi kao na traci.
A, i onaj koji je vladao čitavu deceniju, Toni Bler, nije ostavio upečatljiv utisak. U SAD, impresivan nije bio ni Klinton, ni oni posle njega. Aktuelni američki predsednik je uistinu analfabeta skučenih vidika i rečnika od pet stotina reči. Eklatantan primer lakoumnosti predstavlja ruski predsednik Putin. On je poveo rat protiv Ukrajine ne bi li sprečio proširenje NATO-a ka istoku, a doveo je do toga da je dobio više od hiljadu kilometara direktne granice upravo s Alijansom, posle učlanjenja Finske u ovaj savez, što je bila neizbežna i predvidljiva posledica njegove vojne invazije na Ukrajinu.
Poslednji intelektualac od formata u vrhu svetske politike bio je Henri Kisindžer, harvardski nastavnik i prvi diplomata dvojice američkih predsednika, Niksona i Forda. U ovu kategoriju svakako spada i Nobelov laureat za ekonomiju, Milton Fridman, glavni savetnik Ronalda Regana, bez formalnog statusa u administraciji, doduše. Možda bi vredelo pomenuti Konstantina Karamanlisa u Grčkoj sedamdesetih i Vaclava Havela u Čehoslovačkoj i Češkoj devedesetih prošlog veka. I to bi bilo to.
Mi smo, još u Prvom ustanku, imali jednog Božidara Grujovića, profesora sa univerziteta u Harkovu i jednog Dimitrija Davidovića, ustavopisca 1835. Kasnije, Jovana Ristića, doktora sa Hajdelberga, Stojana Novakovića, znamenitog istorika i Milovana Milovanovića, pariskog doktora i profesora državnog prava. Najzad, u politiku je, pod stare dane, ušao i Slobodan Jovanović, po mnogima najveći srpski intelektualac moderne ere.
U krajnjoj liniji, petooktobarski vođi Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić bili su visoko školovani ljudi i akademci. Profesori univerziteta su bili Dragoljub Mićunović, Miroljub Labus, Vladeta Janković, Žarko Korać…
Zar nije naša nacionalna sramota što se fasada obrušava sa zdanja najstarije srpske gimnazije u Kragujevcu? Što nam propada Staro zdanje u Aranđelovcu? Što se ruše znamenite građevine i u Beogradu i po Srbiji? Što su nam mnoge škole i fakulteti u derutnom stanju?
Čak je i kod Miloševića bilo intelektualaca: Mihailo Marković, Ratko Marković, Oskar Kovač…
Poslednjih dvanaestak godina, međutim, Srbiju vodi bašibozuk. Neki s falsifikovanim ili kupljenim diplomama, neki bez obrazovanja, neki poluobrazovani. Ima i onih s katedrama po fakultetima, ali bez intelektualne dubine i ličnog integriteta.
Šezdesetih i docnije, univerzitetski profesori su se otvoreno suprotstavljali Brozovoj neprikosnovenoj vlasti i zbog toga trpeli teške posledice. Bilo je i osuđenih na zatvorske kazne, izbacivanja sa posla, svakovrsnog progona. DEPOS je onomad okupio krem srpskih veličina u otporu Miloševićevoj politici i samovlasti.
Evo, i sad svedočimo o pobuni studenata uz podršku njihovih profesora. No nijedan nije u prvom redu, nije na najistaknutijem mestu. Osim beogradskog rektora. Ne njegovom izrazitom voljom, već odlukom vladajućeg režima da udari na njega. Ubrzo je i on ustuknuo.
Prvi čovek Srbije je, međutim, taj što širi prizemnost i primitivizam. Premda, navodno, poseduje diplomu Pravnog fakulteta, on se pravom nikad nije bavio. Niti se bavio bilo čim drugim. Jeftina politika je njegovo jedino zanimanje. Njegova profesija i njegov poziv. Nešto je obaveštenja napabirčio, odande i odavde, i zato i to malo svog znanja često brka. Meša Natašu Rostovu i Dunju Raskoljnikovu, Gvineju i Gvineju Bisao. Nisam siguran da razlikuje Jovana Jovanovića Zmaja od Jovana Jovanovića Pižona. Za prvog je valjda čuo, o drugom, kladim se, pojma nema. Uporno koristi reči i pojmove za koje ne zna pravo značenje samo zato što mu zvuče visokoparno i zato uobražava da će tako zaseniti običan puk. I njegov je rečnik, poput trenutnog stanovnika vašingtonske Bele kuće, sveden na najprostije i najbanalnije. Ni pismenost na maternjem jeziku mu nije jača strana. Sriče engleski i tim se diči. Ruski mu je još gori. Jadna Srbijo, šta si dočekala!
Šta će nama škola? Školovani ljudi samo prave probleme. Postavljaju nezgodna pitanja, ispostavljaju zahteve, traže odgovornost.
Pod sadašnjom vlašću, očigledno, Srbija se opredelila za inostrane investicije uz najjeftiniju i najnekvalifikovaniju radnu snagu. U tome se vidi napredak i razvoj. Taman po meri ovdašnjih vlastodržaca. Njima je potreban narod neuk i ubijen u pojam. Indoktrinisan i zatrovan njihovim koještarijama. Manipulacijama i neverovatnim stepenom korupcije.
Protiv njih, i protiv njega, pobunili su se baš akademski građani. Baš oni najobrazovaniji. Baš oni s najvećim znanjem ili oni što su na putu da ga steknu. Oni koji umeju i smeju da misle svojom glavom. Indikativno, zar ne?
Jedina komparativna prednost malih zemalja leži u stručnosti. Od zanatlija do naučnika. Od poljoprivrednika do profesora. A to što živimo u vremenu antiintelektualizma je naša velika šansa. Svetska konkurencija je slabija no što je ranije bila. Lakše ćemo nadmašiti druge i sebi obezbediti vodeće mesto. Ali, za to je neophodno da Srbiju vode učeni ljudi. Da kriterijumi budu što viši i što stroži. Da nam sposobnost, predanost i rad budu glavna merila uspeha. Da prestanemo da se međusobno zavaravamo i da ne dozvolimo da nas vlast obmanjuje.
Naši stari su nam nekad govorili: „Glavu ti mogu odrubiti, ali ono što u glavi imaš niko ti ne može uzeti.“
Zar nije naša nacionalna sramota što se fasada obrušava sa zdanja najstarije srpske gimnazije u Kragujevcu? Što nam propada Staro zdanje u Aranđelovcu? Što se ruše znamenite građevine i u Beogradu i po Srbiji? Što su nam mnoge škole i fakulteti u derutnom stanju?
Privatno školstvo, da bi valjalo, mora biti neprofitno. Ili, još bolje, zadužbinarsko. Na tome se ne sme zarađivati jer se time obesmišljavaju i obrazovanje i znanje.
Dobar prosvetni sistem košta. Kad se pare razbacuju na vaskolike i kaćiperske projekte koji služe jedino za reklamu vlastodržaca, prosveta će trpeti. Tavoriti i postepeno umirati.
Na pamet mi pada, ne znam ni kako ni zašto, naslov Šijanovog filma iz 1983. Kako sam sistematski uništen od idiota. Može i ona poznata Platonova replika jednom kritičaru:
„Oči imaš konja da vidiš, ama uma nemaš konjstvo (ideju konja) da shvatiš“.
Ciceron za kraj: „O tempora, o mores.“
