27. septembar
Tema je večna i mnogo puta sam je do sada pomenuo: i hrabrost je, kao i zlo, banalna, svuda je oko nas i činovi hrabrosti su takođe najčešće dela “običnih” ljudi.
Svako može da bude zlikovac i svako može da bude heroj – samo što je statistika obično na strani ovih prvih. Mnogo je lakše biti mufljuz, malo je teže – ali i dalje lakše nego hrabrost – biti zlikovac, a statistički je najređe biti heroj. Suprotno je to ljudskoj prirodi koja se uglavnom priklanja većini. A i zna da bude opasno.
To nije u suprotnosti sa mojom prvom tvrdnjom. Pogledajmo razne građanske heroje modernog doba – ovde ne mislim na vojne heroje – kao što su Roza Parks ili Roza Luksemburg, Greta Tunberg, Mile, ljudi koji svake godine dobijaju nagrade za građansku hrabrost, vatrogasci, hitna pomoć, spasioci raznih vrsta…
Svi su takozvani „obični“ ljudi. Naše komšije, mame ili tate iz škole, studenti iz kafića, traktoristi ili farmeri, radnici državne administracije, ili kao sada, tužioci. Mnogi od njih čak introverti, poznati uglavnom samo užem krugu rodbine i prijatelja. Neprimetni i neprimećeni, do tada…
I onda se desi nešto vanredno, nešto što u njima okine sile za koje ni sami verovatno nisu znali da postoje. Nešto što im u glavi kaže „dosta“, neki zid od ličnosti koji se odjednom stvori i od koga sve spoljašnje zlo počne da se odbija. Neko energetsko polje koje je antistrah, ne mora da bude vreli iracionalni prkos, još je efektnije – i zlu mnogo neprijatnije – kada je hrabrost „obična“ kao i ljudi koji je pokazuju: mirna, civilizovana, nenasilna, ljudska – i zbog toga još spektakularnija.
Razmišljam o onima koji su prvi izašli na ulicu da odaju poštu poginulima pod nadstrešnicom, u svojim gradovima i selima, čak i kada su bili jedini. Koliko hrabrosti treba da budeš jedini u selu na raskrsnici, da bukvalno gledaš u lice zlom režimu i njegovim batinašima – i još gore, podsmehu komšija – i da ne trepneš! Da te nije briga. Da veruješ u pravdu
Razmišljam o ovome ovih dana dok čitam vesti o Pavlu Cicvariću, Bogdanu Jovičiću, tužiteljki Bojani Savović i mnogim drugima, sličnima, širom Srbije. Niko od njih nije akcioni superheroj, kaljen u ratovima ili urbanim sukobima, pokajnik sa one strane zakona ili čak i samo bivši kafanski tabadžija. Samo normalni mirni ljudi, naši sugrađani, mnogi još deca, koji svima nama pokazuju da svako od nas ima u sebi to čelično jezgro, ako samo nađemo način da ga otkopamo. Arheologija hrabrosti, to je ono što nam treba…
Razmišljam o onima koji su prvi izašli na ulicu da odaju poštu poginulima pod nadstrešnicom, u svojim gradovima i selima, čak i kada su bili jedini. Koliko hrabrosti treba da budeš jedini u selu na raskrsnici, da bukvalno gledaš u lice zlom režimu i njegovim batinašima – i još gore, podsmehu komšija – i da ne trepneš! Da te nije briga. Da veruješ u pravdu.
Svi ti obični ljudi demokratizuju hrabrost, čine je dostupnom svima, ako mogu oni možemo i mi… Modernim jezikom rečeno, oni su influenseri hrabrosti. U tome leži njihova glavna opasnost za čizmaše i batinaše.
28. septembar
Od uzdizanja Miloševića za novog srpskog kralja, pa do današnjih dana, kada je njegov vezir konačno postao kalif, Srbija je trenirala i na kraju usvojila jedan specifičan poguban talent: da se u modernom svetu, i politički i simbolički, svrstava na pogrešne strane i da slavi pogrešne heroje. „Pogrešne“ u smislu anticivilizacijske i antidemokratske.
Tokom većeg dela svoje moderne istorije, Srbija je gledala u Evropu i iz nje crpela inspiraciju, edukaciju i modernizaciju. U oba svetska rata bila je na strani progresivnih stremljenja, na pravoj strani istorije. Od druge polovine 1980-ih više nije.
Bukvalno, čega se pristojan i prosvećeni svet (ovde mislim baš na svet) stidi, mi (i slični nama) se time ponosimo! I onda sve to stavljamo na zidove naših gradova, po štampanim, digitalnim i televizijskim tabloidima i ostalim paramedijskim jedinicama – bilo gde u okruženju gde je prilike za to.
Prosti i primitivni tirani, „sirovine“ što bi rekao naš narod, koji su svetska bruka, na našim su reklamnim panoima.
Ratni zločinci kojih bi trebalo da se stidimo i da budemo prvi koji će ih privesti (i božijoj) pravdi u ime kolektivne reputacije, nama su idoli na muralima.
Kriminalci iz raznih klanova i navijačkih grupa krase naše lokalne zgrade.
Osumnjičeni strani silovatelji i mizoginisti, poznate barabe i špijuni dobijaju naše pasoše.
Paravojne jedinice pune kriminalaca imaju svoj logor ispred saveznog parlamenta.
Bukvalno, čega se pristojan i prosvećeni svet (ovde mislim baš na svet) stidi, mi (i slični nama) se time ponosimo! I onda sve to stavljamo na zidove naših gradova, po štampanim, digitalnim i televizijskim tabloidima i ostalim paramedijskim jedinicama – bilo gde u okruženju gde je prilike za to
Belosvetski mračnjaci, koji bi da svet opet svedu na srednjovekovne ideje – ali ako je moguće da zadrže internet, mobilne, vijagru, penicilin, solarijume, kreditne kartice i sve drugo prosvećeno što im prija, ali ne bi dali drugima, posebno ženama – u Srbiji se slave.
Najnoviji je Čarli Kirk. I on je dobio mural. Ne znam da li gleda na Mladićev, ali je i sam po sebi dovoljan da kao građani jednog grada koji za sebe voli da misli da je „slobodarski“, „urban“, „slobodan“ i „opušten“ pocrvenimo svaki put kada pored njega prođemo. Jer Čarli je bio sve suprotno od toga.
Izuzev za minorni broj MAGA turista, koji ionako retko zalutaju u Beograd, ili možda samo na volju nekima iz američke ambasade – poltronstvo je ugrađeno u srpski režim i spolja i iznutra – ovaj mural će biti nova turistička atrakcija Beograda za turiste iz „normalnih“ zemalja na isti način na koji pušenje po našim restoranima već jeste – odlazak u civilizacijski zoološki vrt ili rezervat. Ljudi nas posećuju zbog antropologije, u istoj meri u kojoj dolaze zbog roštilja, rakije, jeftinog piva i jeftinog seksa.
Svakog dana, sve više, postajemo galerija bizarnosti.
29. septembar
Još jedan dodatak gornjoj vinjeti su i kampovi za treniranje terorista za obaranje demokratskih režima. Uz slivnik za prljavi kapital i tehnologije, sada smo postali i slivnik za prljave paravojne operacije.
Kako izveštavaju mediji, a krenulo je ne od naših već od moldavskih, teritorija Srbije je izgleda bila ustupljena ruskim vojnim instruktorima za obuku paravojnih jedinica sa ciljem destabilizacije moldavske proevropske vlade. Drugim rečima, terorizam.
Talibanska priroda srpskog režima, uprkos retorici i skupoj garderobi, sve više se otkriva kako mu se tlo sve više drma pod nogama. Režim je zemlju pretvorio u ovozemaljsku, realnu verziju po zlu čuvene svemirske luke Mos Ajsli iz Ratova zvezda
Banjska nam očigledno nije bila dovoljno upozorenje.
Talibanska priroda srpskog režima, uprkos retorici i skupoj garderobi, sve više se otkriva kako mu se tlo sve više drma pod nogama. Režim je zemlju pretvorio u ovozemaljsku, realnu verziju po zlu čuvene svemirske luke Mos Ajsli iz Ratova zvezda. Svaka baraba, svaki zlikovac je dobrodošao ako su mu džepovi puni para.
Samo Džedaja još nigde na vidiku, samo mladi Luk Skajvoker. Ali, da li je prošao potrebni trening, može li da kontroliše Silu..?
30. septembar
Nova britanska laburistička vlada je primer šta se desi kada neko dođe na vlast nepripremljen.
Četrnaest godina su „torijevci“ uništavali zemlju. Posle finansijskog sloma, uveli su brutalno kresanje svih javnih i socijalnih službi, dok su u isto vreme zaštitili bankare. Zemlju su izveli iz Evrope, sa tragičnim dodatnim ekonomskim posledicama. Tokom kovida, dok građani nisu mogli da vide svoje umiruće rođake, povlašćeni partijski pojedinci su pravili žurke. Milijarde su pokradene kroz lažne ugovore, dodeljene dobro povezanima. U tim godinama, Srbija je konačno počela da liči na Britaniju, nažalost, u obrnutom smislu u kome je Ostrvo potonulo u Balkan…
Četrnaest godina. Decenija i po za spremanje za vlast koju su laburisti imali na raspolaganju. Isto kao i sa demokratskom opozicijom u Srbiji posle 5. oktobra, najživlja je bila nada. Isto kao i kod nas, ta nada u Britaniji sada zamire.
Mnogo pristojniji i pošteniji ljudi su sada na vlasti, nema sumnje, ali nepripremljeni. Svi problemi, svi izazovi, sve komplikacije, sve ogromne džombe koje stoje na putu su se znale. Znali su ih i novinari, i eksperti raznih vrsta, i sami državni činovnici. Ništa u sistemu nije bilo tajna.
Reklo bi se, decenija i po je dovoljno vremena za vrlo detaljne planove o tome šta raditi od prvog dana dolaska na vlast – koja je u slučaju laburista osvojena velikom većinom u parlamentu. I kratkoročno, na primer, krpljenje rupa na putevima, i dugoročno, kao što je rešenje masivnog višedecenijskog problema nestašice pristupačnih stanova ili dužine čekanja na preglede.
Levo ili desno, izgleda da su sve vlade u Britaniji izašle iz istog neoliberalnog šinjela u kome ne postoji nijedno rešenje koje u sebi ne sadrži privatni kapital – čak i kada taj kapital nema nikakvog poslovnog interesa da se investira. Kao da je uloga države da bude servis finansijskih interesa
Nažalost, ništa od toga. Levo ili desno, izgleda da su sve vlade u Britaniji izašle iz istog neoliberalnog šinjela u kome ne postoji nijedno rešenje koje u sebi ne sadrži privatni kapital – čak i kada taj kapital nema nikakvog poslovnog interesa da se investira. Kao da je uloga države da bude servis finansijskih interesa. Pristupačnih stanova, uprkos masovnoj gradnji, nema jer se stanovi ne grade za pristupačnost, već za investicije bogatih pojedinaca i stranih fondova, kao i za špekulacije zemljištem. Zato se već godinama problem sa nedostatkom pristupačnih stambenih jedinica pogoršava – iako se broj novih stanova stalno povećava! Kao i kod nas.
Slično je i u poreskoj politici, školstvu, pravosuđu, visokom obrazovanju… gde god se pogleda, stari problemi i nigde sistemskog rešenja na vidiku. Iskreno se nadam da i mi nećemo ponoviti istu grešku iz 2000-ih kada sadašnjem režimu iscuri istorijsko vreme.
Jer, kada se ubije nada – a u našem slučaju to bi bilo dva puta za dve decenije – mnogo opasnije opcije čekaju u mračnim ćoškovima da zaskoče istoriju.
