8. decembar
„Ja sam samo izvršavao naređenja“ i „pa svi su to radili oko mene“, bile su dve najčešće odbrane nacista u Nirnbergu.
Sada, kada je Enciklopedija Beščašća u Srbiji duga već nekoliko decenija, ove dve rečenice ne smeju da se zaborave. Kada se točak istorije okrene, ako Srbijom budu upravljale progresivne snage koje će je vratiti na pravu stranu istorije, ove dve rečenice ne smeju da se prihvate kao opravdanje.
Nema zaborava, nema opraštanja. Sva lica, sve situacije, sve izjave, svi datumi moraju u tefter, u evidenciju, u crnu bazu podataka sramote, podlosti, lopovluka i lažnog patriotizma.
Isto važi i za bazu podataka herojstva. Naše ulice, naše ustanove, naše nagrade za dobra dela, moraju da postanu žive memorije hrabrih i poštenih.
Lustracija nije osveta, nego trenutak kada društvo samo sebi pošteno pogleda u lice.
9. decembar
Pad Asada, još jednog od tirana koji izgleda kao da je izašao iz engleske „pantomime“ – da nije stotina hiljada mrtvih i unakaženih akcijama jednog od brutalnijih režima današnjice, i to u jakoj konkurenciji – podsetnik je na jednu večnu istinu: brutalnost spolja je znak truleži iznutra.
Kada vetrovi istorije zaduvaju malo jače, ako postoji snaga u društvu koja je samo malo bolje organizovana, prvi pritisak prsta na naduvenu koru probije je kao da je od pene i gadost pokulja, sve se skupi i smežura u sekundi.
Organizovani narod je taj prst.
10. decembar
Studenti trenutno drže fantastičan čas „zvaničnoj“ opoziciji.
Prvo, kako se organizovati u 21. veku, u doba digitalnih medija i „preduzetničkog aktivizma“ (entrepreneurial activism). Sva koordinacija je na mobilnim telefonima. Postoje vrlo jasni principi ponašanja/„mantre“: budi miran dok se siledžije na tebe deru, preteći ti se unose u lice i psuju sve po spisku; čim počnu da tuku, kreni na njih masovno, u istom trenutku, sa svih strana, jasno im pokazujući da su prešli granice. Pošto su u pitanju kukavice, čim se suoče sa organizovanim besom grupe, pobegnu.
Studenti imaju distribuiranu organizaciju, teško je identifikovati lidere. Ego sedi na zadnjem sedištu. „Svi smo mi Valter“…
Treća lekcija je iz komunikacione strategije. Umesto budalastih, nerealnih i maglovitih zahteva prethodnih građanskih protesta – koji su očigledno bili neispunjivi za ovakvu vlast – studenti vrlo mudro udaraju režim istim oružjem koji i on često koristi: legalnost. Studenti vrlo dobro razumeju princip „tačke paranja“: naći jednu ili dve jednostavne stvari, čvorišta, koje je vrlo teško osporiti bez rušenja pažljivo građenog mita o „umerenom“ i „legalnom“ režimu, ali koje – ako se ostvare – počinju da paraju tu pažljivo konstruisanu paukovu mrežu privida.
- Učinite ugovor o rekonstrukciji novosadske stanice javnim.
- Uhapsite i osudite krivce za tragediju.
Jednostavno. Direktno. Relevantno. Neizbežno.
Ovo je „šah“ potez za režim. Ugovor (sem ako se ne falsifikuje, na šta mora da se pazi) ne smeju da objave jer će se ogoliti njegova koruptivna i nestručna priroda.
Stvarno hapšenje i osuđivanje odgovornih je još gore jer bi režim svojim čaušima pokazao da je rizik saradnje sa režimom sada preveliki, da režim slabi, a i razne druge izuzetno neprijatne stvari bi se pojavile na suđenju kada bi neki optuženi – šokantno otrgnuti sa državne koruptivne sise – odbili da budu žrtveni jaganjci i odlučili da u propast sa sobom povedu i jedan deo režima. Nisu oni računali na zatvor kada su se učlanjivali u stranku…
Postoje vrlo jasni principi ponašanja/„mantre“: budi miran dok se siledžije na tebe deru, preteći ti se unose u lice i psuju sve po spisku; čim počnu da tuku, kreni na njih masovno, u istom trenutku, sa svih strana, jasno im pokazujući da su prešli granice
Suštinski, režim ne sme ništa stvarno da uradi na ovu temu i to studenti znaju. A opet, odbijanje ova dva vrlo zdravorazumska zahteva takođe skida lak sa režimske propagande i ogoljuje njegove prave boje: kič roze, krvavo crvenu i grobljansku crnu. Pink, krv i mrak. To je stvarna zastava Srbije. Ljušti iluziju. Para mrežu obmane.
I ja sam bio jedan od onih koji je mislio da je budućnost Srbije samo lagano tonjenje u živi pesak. Studenti i njihovi profesori su mi pokazali da nisam bio u pravu. Ima još svetla.
11. decembar
„Znaju li oni kakvi su?“, pita me prijatelj. Drugim rečima, da li je moguće da oni koji čine srpski režim, posebno oni na vrhu, imaju makar i minimum samosvesti, samorefleksije, razumevanja sebe i svojih dela; da li znaju šta rade?
Odgovor nije tako jednostavan. Svaka vlast je geološki sloj, kao i svaka ličnost u njemu. Neki su samo u jednom, neki se protežu kao žila kroz nekoliko…
Najčešći su oni normalni: obična, neizuzetna ljudska bića stavljena slučajem, lukavošću ili poltronstvom u pozicije vlasti i moći, na koje onda ta ista moć – jedna od najfundamentalnijih evolutivnih sila u društvu – istovari svoj ogromni, neverovatni teret ljudskih impulsa. Ništa ne ogoljuje ljudsko biće, kao što znamo, kao moć.
Moć je droga i ona brzo otupi čula i svest. Vrlo malo njih u pozicijama neprikosnovene moći razmišlja o njenim posledicama na psihu jer je prva stvar koju moć ljudima uradi ta da ih ubedi da su je zaslužili. To onda znači da odmah počnemo da tražimo hiljadu opravdanja zašto moramo da je zadržimo: zato što smo mi bolja opcija od „drugih“, zato što verujemo da su oni autentično opasni, zato što nam prija život moći sa svim svojim hedonističkim i statusnim prednostima, zato što vrlo boli na dubokom ljudskom evolutivnom nivou da budeš „gore“, pa onda ne više… Moć svodi čoveka na golu evoluciju i potrebna je izuzetna, neverovatna, u suštini neljudska snaga, da bi joj se oduprlo…
Psihološki mehanizmi delovanja moći na psihu su (post)racionalizacija, normalizacija, narcisoidnost i „hedonistička traka“ (treadmill), efekat brzog navikavanja na sve dobro i luksuzno i vrlo brza stimulacija za još više toga.
Ljudi na vlasti imaju otupljena čula, vide i osećaju – bukvalno – samo sebe. Dakle, mnogi autentično nisu svesni toga kakvi su; u njihovom umu, oni su i dalje heroji, čak i mučenici. To je pitanje identiteta, i zato je nemoguće promeniti ga.
Moć je droga i ona brzo otupi čula i svest. Vrlo malo njih u pozicijama neprikosnovene moći razmišlja o njenim posledicama na psihu jer je prva stvar koju moć ljudima uradi ta da ih ubedi da su je zaslužili. To onda znači da odmah počnemo da tražimo hiljadu opravdanja zašto moramo da je zadržimo
Druge dve kategorije su još gore. Jedni su oportunisti koji su potpuno svesni toga ko su i šta su, ali im narcisoidnost i makijavelizam opravdavaju da je društvo džungla i da je u njoj, za preživljavanje, sve dozvoljeno. Oni se, takođe, najbrže menjaju kada se promene društvena i istorijska situacija. To su „preletači“.
Ostali su psihopate ili ideološki fundamentalisti. Psihopate uživaju u patnji drugih, moć im je samo sredstvo za nanošenje patnje. To su stvarni vampiri ljudskog društva. Ideološki fundamentalisti su zombiji: jedna ideja u koju se slepo veruje, koja iz glave briše sve ostalo: porodicu, decu, druge, na kraju i sebe. Oni ne mogu da umru jer su već mrtvi.
Da odgovorim prijatelju: „Ne, vrlo malo njih zna kakvi su, sem oportunista.“ Neograničena vlast je najjača magla u kojoj ljudsko biće može da se nađe. Iz nje nema samostalnog izlaza. Iz nje neko drugi mora da nas izvede. Ili izborima, ili silom.
12. decembar
Citat iz novog Netfliks dokumentarca o Čerčilu: „Hitler je činio da se osećate kao da ON može da uradi sve, Čerčil je činio da se osećate kao da VI možete da uradite sve“. Koje od ova dva vas više podseća na srpskog predsednika?
