21. novembar
Nadrealna farsa, vazduh i voda, bela i crna magija Balkana, o kojoj sam dosta pisao ranije, sve se jače oseća i u Beogradu. Ovoga puta, sa primesama tragedije. Atmosfera je šizofrena.
Sto metara ovamo, najevropskiji grad na svetu, sa punim kafićima, fantastično obučenim ljudima, ljubaznim osmesima, izvrsnom hranom i pićima, knjižarama i galerijama. Na tim mestima, Beograd je najcivilizovaniji grad na svetu.
Sto metara tamo, vrata pakla, sa maskiranim huliganima, đubretom, iskopanim ulicama, prosjacima, užasnim grafitima i ružnim šatorskim buvljakom ljudske niskosti ispred monumentalno osvetljene skupštine.
Svaki korak donosi nove farse.
Preko puta zgrade vlade u Nemanjinoj mamutska glista od transparenta: „Kosovo i Vojvodina su naši“. Ko je ikada dovodio u pitanje Vojvodinu? A ko se pobrinuo za Kosovo?
Na, kako izgleda, uskoro bivšoj zgradi Generalštaba, umesto plakatnog zida koji citira vojvodu Mišića, novi, sada grupni, vojska u maršu, sa sloganom „Služimo Srbiji“. Tragična farsa masovnih razmera, neizbežna, svevidljiva…
Sto metara tamo, vrata pakla, sa maskiranim huliganima, đubretom, iskopanim ulicama, prosjacima, užasnim grafitima i ružnim šatorskim buvljakom ljudske niskosti ispred monumentalno osvetljene skupštine
Ko služi Srbiji, režim koji tu istu zgradu poklanja Trampovom zetu, čija zemlja je tu istu zgradu osakatila, režim koji služi samo sebi i druži se samo sa onima koji rade isto? I šta će biti sa porukom kada zgrade više ne bude, da li i to služi Srbiji?
Adekvatnija poruka za čitavu ovu farsu je „Služimo Srbiju“: kao posluženje, na tacni, na ovalu za mešano meso, Srbiju ubijenu, tranžiranu i pohovanu, mariniranu u korupciji; režim služi Srbiju kao „svinjske bajadere“ za bal tajkuna i Gadne Internacionale Mufljuza, služi Srbiju kao predjelo nenajedima koji – kada vide da ima – uvek dolaze po više. Tako oni služe Srbiju. Samo Nešto Služe.
Da postoji bomba za hipokriziju, režimska bi bila u megatonima!
Očigledno je da režim smatra narod budalama, nudeći ovako farsično providnu, primitivnu propagandu.
Ili samo bolje od nas zna da jesmo budale.
22. novembar
Dobro je u proteklih nekoliko godina prošla ideja o konkursu za izbor novih srpskih reči. Sada su one skupljene i u knjizi „Birajmo reči“. Ima u njoj pravih inspirativnih bisera.
U isto vreme, narod ima i svoju organsku rečničku manufakturu, posebno u komentarima kolumni i na društvenim mrežama. Kolektivna mentalna kuhinja sa zapanjujućom regularnošću izbacuje taze neologizme („novotvorenice“ – neologizam za neologizam!) koji vrlo brzo postaju omiljena verbalna hrana različitih ideoloških opcija.
Primetio sam nedavno jednu zanimljivu „srbskiju“ verziju omiljene uvrede nacionalista da je neko „autošovinista“: „samomrz“. Poželjno je, naravno, da kada nekoga mrziš i to radiš na „čistijem“ srpskom. Jeste me, moram priznati, „autošovinista“ više asociralo na mržnju prema automobilima (u kom slučaju jesam to), na suptilniju interpretaciju istoga u kome mrzimo samo automobile koji su pravljeni kod nas, ali i na jednu vrlo jaku frazu Vladana Desnice iz romana Proljeća Ivana Galeba o „samobludnom autofagu“. Pa vi povežite… a ima veze. Vrlo dobar opis Srbije u poslednjih trideset godina, iako se u romanu ne odnosi na to.
Teško mi je da nađem bolji primer samomržnje u praksi od nedavnog skandala u Skupštini, kada su režimski „narodni“ poslanici vređali svoje goste iz Bundestaga. Gostoprimstvo kao reputaciono samoubistvo. Prostakluk ne kao nedostatak civilizacijskih normi nego kao izdaja nacionalnih interesa. U ovom slučaju, barabe koje su pozirale kao lice Srbije tvorci su (i tvorovi) diplomatskog skandala od čijeg smrada se Srbija neće oprati sve dok je ovaj režim na vlasti. Šteta koju su nam napravili će se videti u narednim mesecima.
Kao da u tim mrakom utamničenim mozgovima postoji neka vrsta tempiranog programiranja da kada god se pojavi situacija u kojoj reputacija zemlje može da se polako oporavlja od trideset godina anticivilizacije, program naredi da se uradi upravo suprotno
Jer, najprostačkije prekidati, vređati i bukvalno psovati parlamentarce najmoćnije EU zemlje – od koji jedan ima srpsko ime i prezime i govori naš jezik – je još jedan čin samoubilačkog milošešeljevskog mentaliteta koji nam je tako dobro poznat iz ratnih godina raspada Jugoslavije.
Kao da u tim mrakom utamničenim mozgovima postoji neka vrsta tempiranog programiranja da kada god se pojavi situacija u kojoj reputacija zemlje može da se polako oporavlja od trideset godina anticivilizacije, program naredi da se uradi upravo suprotno.
Vređati nemačke poslanike koji su pristojno kritikovali ponašanje režima koje se sada, bukvalno, vidi iz svemira, na ovakav način je antisrpski, antipatriotski i beskrajno infantilan čin. Eto prave „samomržnje“: „ma sasuću ti u lice sve što mislim (iako nisam u pravu), pa neka košta koliko košta“. Inat kao samomržnja.
Najružniji cirkus na svetu ispred te iste skupštine (čije ni ime više ne mogu da pišem velikim slovom) – „ćacilend“ – je zlokobna radijacija koja i hrani i hrani se „ćačenjem“ (glagol „ćačiti“) u zgradi iza.
A možda su nam u stvari učinili uslugu, pokazujući tromoj Evropi svoje pravo lice – u lice; možda bahatost prema narodu nije dovoljan okidač za EU, ali videćemo da li će to biti bahatost prema nemačkim poslanicima…
23. novembar
Jedna od najpopularnijih i najcenjenijih fraza u svetu samopomoći i „tihovanja“ je da treba „živeti u momentu“. Fokusirati se na sada i ovde, osetiti šta nam se upravo dešava, potopiti se u tok života dok se odvija…
Pa, imam za vas jedan ekstremni primer negativnih aspekata takvog mentalnog sklopa, društvo koje već dugo ne živi nikako drugačije već „u momentu“. Nas.
Mi već odavno ne znamo ni za šta drugo sem za život – više snalaženje – u momentu. Sve što imamo je gorka svakodnevica. Koncept budućnosti kod nas skoro da ne postoji: u politici, u ekonomiji, u svakodnevnom životu.
Umesto istorije imamo mitologizovanu prošlost koja je, da citiram Dudu Stojanović, iz političkih razloga kod nas „još neizvesnija od budućnosti“. Nikad ne znamo šta će nam prošlost doneti, u nazivima naših ulica, u državnim simbolima i idolima, u školskim programima, u spomenicima koje dižemo i slavimo…
Mi već odavno ne znamo ni za šta drugo sem za život – više snalaženje – u momentu. Sve što imamo je gorka svakodnevica. Koncept budućnosti kod nas skoro da ne postoji: u politici, u ekonomiji, u svakodnevnom životu.
Živeti u momentu je sjajno kada su nam momenti uokvireni jasnim osećanjem toga odakle dolazimo i kuda idemo. Ne kao opsesija, kao neuroza, samo kao osećanje većeg smisla. Život u momentu može da bude dobro bekstvo od nametnutih normi razmišljanja i ponašanja, odmor od stresa na individualnom nivou.
Za jednu zemlju, živeti samo u momentu je jasan znak njene nepromišljenosti, u svetu koji zahteva jasne, agilne i kreativne strategije za budućnost.
25. novembar
Nejtan Gil, bivši vođa britanske Reform partije u Velsu i blizak, dugogodišnji saradnik nacionalnog lidera Najdžela Faraža, osuđen je nedavno na deset i po godina zatvora zbog korupcije od strane Rusije. Nekoliko, kaže istraga, ruskih agenata mu je platilo oko 40.000 funti da bi zagovarao interese Rusije u medijima.
Nije ni prvi ni poslednji, i to ne samo od Rusije, u Britaniji, ali mi je zanimljiva suma: koliko hiljada godina zatvora bi zapalo našim političarima za svoje sume? Eto novog projekta za kineske partnere: novi zatvor za korumpirane; oni bar znaju kako se prave građevine koje traju milenijumima…
Radujem se režimskim botovima koji će sada prizvati Đilasa, NVO-ove, Soroša i sve druge svoje omiljene mete u komentarima dole…
