12. oktobar
Nova narodna kletva: dabogda se ceo život vozio u kružnom toku…
Mudrije je ovo nego što izgleda.
14. oktobar
Kad god prvi put sretnem, ili sam u njenom prisustvu, neku javnu ličnost, ne gledam toliko da li je mudra već da li je sujetna.
Da li želi da je jedina u prostoriji koja govori mudre stvari.
Da li sluša samo svoj glas i brzo, nepažljivo, prelazi preko mišljenja drugih.
Kako reaguje na neprijatna pitanja ili intelektualne izazove.
Sujeta je kao tempirana bomba: čim se steknu uslovi – obično pozicija moći – ona eksplodira. Sujeta je meni etiketa koja kaže „rukuj pažljivo, držati podalje od javnog interesa“
Da li ikada postavlja pitanja drugima.
Da li ikada promeni mišljenje, posebno oko nevažnih stvari.
Koliko puta kaže ‘ja’.
Da li joj je držanje superiorno na bilo koji način, posebno govor tela.
Da li joj je važnija površina od suštine.
Jer, sujeta je kao tempirana bomba: čim se steknu uslovi – obično pozicija moći – ona eksplodira. Sujeta je meni etiketa koja kaže „rukuj pažljivo, držati podalje od javnog interesa“.
Sujeta je univerzalna kiselina ličnosti, psihološki ekvivalent one žute tečnosti koju stvorenje iz Osmog putnika ima u sebi. Povredi ga, i počne da nagriza sve oko sebe.
Nije slučajno da je jedna od najzapaženijih replika Đavola (Al Paćino) u filmu Đavolov advokat: „Sujeta – moj omiljeni greh!“
16. oktobar
Danas je dan oslobođenja Smedereva od nemačke okupacije u 2. Svetskom ratu.
Već godinama je grad okupiran jednom od najgorih SNS lokalnih vlasti u državi, o čemu sam pisao i prošli put.
Večeras će Smederevci pokušati da grad oslobode od nove neposredne opasnosti koja u sećanje priziva eksploziju municije u Tvrđavi 5. juna 1941. godine – tragedije koja se teško može nazvati drugačije sem „smederevska Hirošima“.
Ispred Tvrđave, kroz sam centar grada sa dunavske strane, pruža se stara pruga, do skoro vrlo malo korišćena, koja povezuje Staru železaru, veslački klub, staro pristanište, glavnu železničku stanicu i onda dalje na istok ka Sartidu (Novoj železari) i luci.
Pruga vijuga kroz gusto naseljene delove grada sa jedne strane i Dunava sa druge. Nije mnogo korišćena u prošlosti i nije baš mnogo održavana. Znam, jer je vidim svojim očima nekoliko puta godišnje. I sada se vlast dosetila da bi bilo vrlo zgodno, i naravno, jeftino, da tečni gas i druge vrlo opasne materijale potrebne nekolicini lokalnih preduzeća, pre svega železari u kineskom vlasništvu, transportuje baš tom prugom. Posle toliko godina.
Jedna od najvećih bombi u Srbiji, putovaće tako centrom bivše srpske prestonice i pored najveće srednjovekovne ravničarske tvrđave u Evropi, u opštini kojom je tako loše upravljano decenijama da je sve što je nekada vredelo pretvoreno u ruine i prah, u opštini u kojoj je nekadašnje rukovodstvo hapšeno zbog korupcije (retkost po sebi), u opštini koja svakim svojim kamenom govori o lopovluku i nekompetentnosti.
Uzmite novosadsku nadstrešnicu i pomnožite je sa sto ili sa hiljadu. To vam je ova pruga i ova ideja. Pri tome, tvrde aktivisti lokalnog pokreta „Tvrđava“, pruga nema ni građevinsku ni upotrebnu dozvolu, niti je zavedena u katastru. Pruga-duh. Divlji Zapad, sa mogućim posledicama atomskog doba.
Jedna od najvećih bombi u Srbiji, putovaće tako centrom bivše srpske prestonice i pored najveće srednjovekovne ravničarske tvrđave u Evropi, u opštini kojom je tako loše upravljano decenijama da je sve što je nekada vredelo pretvoreno u ruine i prah, u opštini u kojoj je nekadašnje rukovodstvo hapšeno zbog korupcije (retkost po sebi), u opštini koja svakim svojim kamenom govori o lopovluku i nekompetentnosti
Zato će večeras Smederevci izaći da prugu blokiraju i, kažu neki, možda čak i razmontiraju. Kada je već ničija. Ako se to desi, reakcija vlasti će verovatno biti burna. Ali ni izdaleka tako burna kakva će biti hemijska reakcija ako se, ne daj bože, na ovoj pruzi nešto desi sa transportima ovakvog rizika.
Došli smo do toga da moramo da biramo, da parafraziram pokret „Tvrđava“, između naših života i njihovih džepova.
16. oktobar
Mnoga imena naše javne sfere zabeležena su kao legende otpora našim mračnim represivnim režimima. Samo u medijima, borba za bolju Srbiju će uvek biti vezivana za Koraksa, Petričića, Teofila Pančića, Vuka Cvijića, Basaru i plejadu drugih; u Hrvatskoj za Dežulovića, Antu Tomića i Miljenka Jergovića, da pomenem samo one najpoznatije.
Za mnoge od njih, zbog prisutnosti u našoj kolektivnoj psihi, dovoljno je pomenuti samo ime ili samo prezime i znaćemo o kome se radi. Niko u ovom kontekstu neće mnogo razmišljati ko je u pitanju kada kažemo „kao što je Teofil nekada pisao“… Kao i Brega, kao i Novak, kao i Corax, identifikacija je trenutna i nesumnjiva, oni su deo našeg mentalnog nameštaja.
Ipak, i legendama ponekad treba korektivni, vrlo dobronamerni, savet.
Razlog za ovo moje mišljenje je jedna od starijih karikatura Dušana Petričića, koja je ponovo oživela na društvenim mrežama povodom posete predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen Srbiji.
Da odmah kažem, o dotičnoj nemam mnogo dobro mišljenje. Profesionalni vrhunski tehnokrata iz privilegovane porodice, sa ličnom biografijom uprskanom raznim skandalima i sa ličnom filozofijom vrlo prijateljski nastrojenom prema krupnom kapitalu, njeno ponašanje je u mnogo čemu suprotno simbolici njenog imena. „Ursula“ je izvedeno od „ursa“ – latinski za „medveda“, tačnije „žensko meče“ – i zahvaljujući legendi o Svetoj Ursuli (koja je navodno ubijena u 4. veku zajedno sa svojih jedanaest hiljada pratećih devica – da, religija su uvek sinemaskop priče!) ime je postalo simbol snage i hrabrosti. Ništa od toga ovde…
Naš bard karikature, kao što se vidi iznad, je Ursulu udenuo u „selfi“ sa predsednikom Srbije i njegovim „ćacijima“ i razbojnicima. Super, slažem se za to.
Nezavisne institucije. Vladavina zakona. Slobodni mediji. Ravnopravnost građana. Socijalna država. To nisu „američke vrednosti“ niti „ruske vrednosti“. Potekle su i danas se – uprkos problemima – i dalje najbolje vide u Evropi
Ali imam problem sa naslovom. Ursula ne reprezentuje „evropske vrednosti“, samo jedno telo EU koja je, kao što znamo, prilično raznolika svita po mnogim aspektima. Tek predsednik Srbije ne reprezentuje evropske vrednosti. One nisu vrednosti nasilja kao što karikatura sugeriše. Sve ono za šta se studenti, progresivno građanstvo i organizacije i sama naša legenda karikature (i ja) zalažu vrlo često nazivamo „evropskim vrednostima“.
Nezavisne institucije. Vladavina zakona. Slobodni mediji. Ravnopravnost građana. Socijalna država. To nisu „američke vrednosti“ niti „ruske vrednosti“. Potekle su i danas se – uprkos problemima – i dalje najbolje vide u Evropi.
Nedavno je generalni sekretar Evropske demokratske partije Sandro Goci, povodom ulaska studenata u uži izbor za nagradu „Saharov“, izjavio da „srpski studenti pretvaraju evropske vrednosti u stvarnost“.
Ja znam šta je sarkazam. Znam šta je satira. Ali znam i šta je percepcija i „jednačenje po asocijaciji“, jedna od najstandardnijih tehnika propagande. Satirisanje predstavnice EU ne bi trebalo da bude i satirisanje naših ideala. Moj problem sa karikaturom je propagandni, ne umetnički.
Mi smo potopljeni u cunami režimske antievropske propagande već više od trideset godina. Jedina smo zemlja u regionu u kojoj značajan deo stanovništva ne vidi sebe u Evropi. Čak i studenti, uprkos tome za šta se zalažu, beže od ove identifikacije, verovatno iz istih propagandnih razloga.
Pre nego što je napisan naslov karikature, možda je trebalo pomisliti „Kome odgovara da se evropske vrednosti identifikuju sa ovima?“; „Kome smetaju evropske vrednosti?“; „Kome idu na ruku da se stalno prljaju i ponižavaju, uprkos često budalastom ponašanju dela EU zvaničnika?“; „Kome odgovara da se o njima priča samo sa sprdnjom?“
Duško Petričić je izuzetno moćan karikaturista i komentator kriminalnog i klovnovskog režima (naše novo K&K „carstvo“). Bojim se da se izraz „evropske vrednosti“ neće oporaviti od ove karikature…
Da je samo malo više propagandne pismenosti, možda bi mogli da izbegnemo ovakvu štetu. Jer, percepcija i emocionalna optika su danas sve, posebno u današnjem medijskom okruženju.
Duško Petričić je izuzetno moćan karikaturista i komentator kriminalnog i klovnovskog režima (naše novo K&K „carstvo“). Bojim se da se izraz „evropske vrednosti“ neće oporaviti od ove karikature…
Naš bard ilustracije i karikature (a i „fontografije“), za koga, naravno, imam izuzetno poštovanje i sa kojim delim i nekoliko zajedničkih prijatelja, verovatno misli da on nije deo bilo kakve propagande.
Na žalost, ni propaganda nije više ono što je bila. Svi smo mi, u svakom trenutku, čim otvorimo usta da prokomentarišemo društvena zbivanja sa određene civilizacijske pozicije deo „propagande“ za tu poziciju. Neka propaganda je profesionalna, neka je organska, amaterska. Desnica je uglavnom profesionalna, levica uglavnom amaterska. I to je danas veliki problem.
Više propagandne pismenosti bi svima koji se bore za bolje društvo zaista bilo od koristi. Da izbegnemo da sami sebi, češće nego što bi trebalo, pucamo u noge. Kao da borba već nije dovoljno teška…
