13. mart
Da li je još jedan znak slabljenja režima i to što su botovi u sekcijama komentara postali vrlo neinventivni? Ili im ja samo nisam važan?
Gledam komentare na moje tekstove i za razliku od početka, kada su im linije napada bile razrađenije, rafiniranije, skoro pametnije, kada su makar pokušavali da skuckaju nekakav smisleni izazov tezama u tekstu, kada su njihove uvrede imale i malo žaoke, toga skoro više nema.
Sve se svodi na trivijalne opšte fraze tipa ‘Srbija će pobediti!’ (što je i moja poenta), ‘Aleksandar Vučić je najbolji vođa koga smo imali’, ‘Srbija je na dobrom putu’ i slična plaćena onanisanja.
Kao da je nestala ‘tabela’, uvid i planiranje, kao da je sada tabela ‘bullshit bingo‘ najmanjeg zajedničkog sadržaoca osnovne škole plitke propagande. Drugim rečima, komentari – koji su ranije vređali normalnost svojim razjarenim ili pretećim, posvećenim, tonom – postali su dosadni. Ravni. Kao plaćena seks linija gde neko s druge strane lažno stenje dok istovremeno skroluje društvene mreže ili gleda sapunicu na TVu.
I režimski botovi su postali ‘fejk’, što čitavu priču negde čini ‘meta fejkom’. Konstrukcija sve više dobija težinu sapunske pene, nasuprot novosadskoj nadstrešnici koja je pobila ljude.
Komentari su ranije vređali normalnost svojim razjarenim ili pretećim, posvećenim, tonom, sada su postali dosadni. Ravni. Kao plaćena seks linija
Pomislio bi čovek: samo još malo jače duneš i čitava ta sapunica ode u kanalizaciju, gde joj je i mesto.
15. mart
Jezik je, kao što mnogi koje je za to briga znaju, živo biće. Diše, kreće se, menja se, raste, evoluira, mrzi kaveze i korsete… Pravopis se menja, rečnik se menja. Čak i za vreme jednog života, a to svedočim ličnim iskustvom, ono što je pravopisno bilo ‘ispravno’ pre 30 godina, više nije – ili ne u većini (na primer, ‘obzirom/s obzirom’, ‘Versaće/Versače’).
Turbulentne društvene situacije, posebno političke i tehnološke revolucije, su ubrzani inkubatori jezičkih promena. Svetski trendovi, nove profesije, nove digitalne platforme, nove društvene situacije i životni stilovi donose nove reči i fraze. Nove ‘mimetičke’ fenomene koji se prenose, mutiraju, umiru i, neki od njih, preživljavaju.
U tom smislu, ni postojeći opštedruštveni protest – mislim da je odavno po masovnosti, mada ne i po moralnom težištu, prevazišao naziv ‘studentski’ – nije izuzetak. Protest, podržan uzavrelim kvascem društvenih mreža, lingvistička je pekara iz čije rerne skoro svakoga dana izlaze nova jezička testa.
Verovatno dva najpopularnija su ‘Pumpaj!’ i ‘Ćaci’.
Ako je prvom poreklo i dalje sporno i oscilira od svadbarsko-estradnog virala do opskurnog ‘treda’ na Reditu, drugom se poreklo vrlo dobro zna. Oba su postala univerzalni simboli, jezičke značke protesta, i kao takvi, sa sobom nose tonu značenja. Nikada više u našem društvu, ili bar još dugo, izraz ‘pumpati’ neće imati svoje regularno značenje, kao što se ni reč ‘đaci’ više ne može zamisliti bez svoje pogrdne rime.
Kao što neko pomenu nedavno na Tviteru, zamislite tu egzistencijalnu muku, taj svrab koji ne može da se počeše: da znaš da si ti napisao ‘ćaci u školu’ na stubu kapije gimnazije Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu (i da ti je, po običaju nepismenih, na kraju zafalilo mesta za poslednje slovo), da si autor reči koja je postala ‘slavna’, deo društvenog tkiva – a ne smeš nikome da kažeš! Koja kazna za samosvesno biće, što ovde možda i nije slučaj. Nije teško biti ‘nesvet’ (što kažu novosađani) kad si nesvestan… razlika je samo u jednom slovu.
‘Ćaci’ su, u opštoj sprdačini, sa sobom doneli i izraz ‘lojalizacija’: duplo satiričnu ‘novu pravopisnu formu pretvaranja Đ u Ć’ i referencu na do sada fiktivne ‘lojaliste‘. Ova poslednja reč priziva još jednu: ‘crnokapuljaše’, kao direktnu asocijaciju na fašističke ‘braon’ ili ‘crnokošuljaše’. I ova evolucija konstrukcije pokazuje evoluciju sveta u kome živimo: sveta u kome su kapuljače (hoodies) mnogo normalnije od sada već formalnih košulja.
Brojčano, skoro statistički, barem ako se pogleda asortiman reči i fraza koje postaju popularne na društvenim mrežama, progresivne snage (neko bi rekao očekivano) izgledaju mnogo kreativnije, visprenije, inteligentnije. Većina novih izraza koji ‘ulaze u narod’ su termini pogrde za režim i njegove (sve manje) voljne i (sve više) nevoljne pristalice.
Iako ne u potpunosti građanski korektan (ili čak ‘hrišćanski’) – možda čak i metropolski elitistički i nekonstruktivan za protest kao najširu moguću koaliciju društvenih slojeva – u cirkulaciji je i izraz ‘postojebina’, kao opis tih zabačenih, zatucanih krajeva koji egzistiraju u mraku socijalnog i duhovnog siromaštva, masovne medijske blokade i nacionalističkih mitova, iz kojih dolaze neke od najvatrenijih pristalica srpskog režima.
U svojoj kolumni u Danasu, Marčelo je doneo još dve zanimljive reči za koje mislim da će dobiti i trajniji život u danima koji dolaze. Jedan je ‘zlikovnica’, izraz jednog njegovog drugara kojim je opisao ne samo ličnu i društvenu tragediju i učesnike kampa u Pionirskom parku, već i svaku drugu ilustraciju i negativce naše već previše duge enciklopedija raspada. Možda i kao alternativni podnaslov za buduću knjigu koju namerava da napiše srpski predsednik…
Drugi je ‘ruglomer’, novi etalon merenja svakakvih moralnih, estetskih, političkih i medijskih nakaznosti. Iako nije bilo detalja, mogu da zamislim skalu, klizeći ‘šiber’ za odmeravanje svakakvog rugla u koje smo već predugo potopljeni.
Na ulicama, verovatno najčešći oblik ispoljavanja predloženih narodnih zborova je takozvani ‘poh’: gađanje lokalnih predstavnika vlasti jajima i brašnom. Poziv ‘Pohuj!’ je mlađi brat poklika ‘Pumpaj!’
Neumorni Jovo Bakić je nakon današnjeg beogradskog sabornog referenduma uveo pojam ‘dinstanja’ žilave govedine srpskog režima, reč koja se odmah primila na društvenim mrežama do te mere da je iznet predlog da bi potencijalna digitalna platforma posvećena profesoru Bakiću trebalo da se zove ‘Dinstagram’!
Na ulicama, verovatno najčešći oblik ispoljavanja predloženih narodnih zborova je takozvani ‘poh’: gađanje lokalnih predstavnika vlasti jajima i brašnom. Poziv ‘Pohuj!’ je mlađi brat poklika ‘Pumpaj!’.
Ali, od svih novih i kreativnih reči koje nam je doneo protest, jedna je nesporna u raširenosti sentimenta: ‘studentoljublje’. Odavno na našim prostorima nismo osetili taj čudan osećaj sreće ‘onako’, pred prizorom drugih, lepih mladih ljudi koje ne znamo i koji svojim prisustvom menjaju vazduh oko nas, pa nam dođe da grlimo sve okolo, i da igramo, i da se izvinjavamo ako nekoga slučajno gurnemo; opija nas taj povraćeni osećaj da smo ‘bolji’, da smo ponovo otkrili emotivne zone za koje smo mislili da su nepovratno nestale iz naših života.
Narodi mnogo stariji od nas imaju reč za to: na sanskritu se ovo zove ‘kama muta’ – jako, toplo osećanje povezanosti sa ljudima oko sebe, ali toliko da nam se zaglavi knedla u grlu, da se naježimo od miline; kod nas bi to bilo, ‘da nam srce pukne od sreće’… Samo, previše je na srpskom blesavih asocijacija da bi ova sanskrit reč zvučala i ovde lepo kao i sâm osećaj.
Šta god se desilo u narednim danima, kako da ne voliš i ne poštuješ decu koja na jednoj ruci imaju napisane mobilne svojih roditelja, a na drugoj svoju krvnu grupu. Decu koja čuvaju građane, dok policija čuva kriminalce
Mnogo pominjana fraza ‘Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar’- kao opisni prevod ‘Deus ex machina‘ i naziv nekadašnje beogradske grupe – materijalizovala se u studentskom pokretu. Nismo ga predvideli, nismo ga očekivali, nismo mu se nadali… a došao je i promenio je stvar.
Šta god se desilo u narednim danima, kako da ne voliš i ne poštuješ decu koja na jednoj ruci imaju napisane mobilne svojih roditelja, a na drugoj svoju krvnu grupu. Decu koja čuvaju građane, dok policija čuva kriminalce.
16. mart
Šta je režim hteo da postigne korišćenjem ‘zvučnog oružja‘ nikome nije jasno. Nema racionalnog strateškog objašnjenja.
Protest je bio pri kraju. Ljudi su u tišini stajali i odavali poštu žrtvama režimske korupcije.
Nije bilo nasilja. Nije bilo ugrožavanja javnog reda i mira. Nije bilo pretnji po život ili imovinu.
Nije bilo potrebe za kontrolom mase. Nije bilo potrebe za zastrašivanjem. Tišina je bila takva da se čulo kada neko dobije notifikaciju na mobilni sto metara dalje.
Ne postoji nijedan racionalni, strateški ili bezbednosni razlog za upotrebu ovakvog radikalnog, opasnog, nehumanog i, po svemu sudeći, zabranjenog oružja, u tom trenutku.
Ništa, sem otvorene pretnje za budućnost. Najava je to mogućih postupanja na budućim skupovima. Šta građane može da čeka na sledećim protestima. Da se smanji izlazak. Ili da se izazove bes građana, da im popuste živci, da se zaborave i upotrebe silu i da režimu daju izgovor za još veću represiju.
Ali, to znači da je režim spreman da se brani do krvi, po svaku cenu, da su ulozi podignuti na nivo života ili smrti. Da se, drugim rečima, režim opredelio za rumunski scenario. A to, pre svega, s energijom koja postoji u Srbiji sada, neće biti dobro za sâm režim.
Jedino drugo što pada na pamet je još gore i na neki način se opet svodi na prethodno: osveta. Čisto ZLO, besno i frustrirano, možda i zato što je izgubilo priliku za planirane nerede, manevarski pobeđeno studentskom agilnošću; zlo koje nije moglo da izdrži, nije moglo da proguta činjenicu da je protiv njega, bez mogućnosti negiranja, uz sve prepreke koje im je postavio, ogroman broj stanovnika Srbije.
Zlo kome je udarila krv u glavu, pala koprena na oči, koje je zapenilo od zlobe i nemoći, od razjarenosti na toliku masu protiv NJEGA. Koje nije moglo da propusti da još jednom pokaže koliko je zlo, u jednom od najsvetijih trenutaka u jednom društvu, kada se odaje pošta nevinim žrtvama. Zlo koje nije moglo protiv svoje prirode, iako je razum govorio da nema potrebe.
Mnogo je gore ovo od juriša oklopne žandarmerije, od provokacija huligana, od kamenica iz Ćacilenda. Sa ovim se ne pregovara. Video sam to i takve i izbliza, u ratovima raspada Jugoslavije, sa svih zaraćenih strana. Prostori Balkana zagrobljani su njihovim žrtavama. Isti ti koji nas optužuju da smo ‘autošovinisti’ su postali ‘autoteroristi’: državni terorizam nad sopstvenim narodom.
Zvučni udar je oduvao privid da je u Srbiji smena vlasti moguća mirnim putem. Svi koji su sada na braniku režima imaju jednostavnu životnu opciju: skloni se sa tog vetra, ili budi spreman da te oduva u ništavilo. Ima dovoljno njih koji ovaj izbor još nisu napravili. Za njih nije kasno.
Mnogo je gore ovo od juriša oklopne žandarmerije, od provokacija huligana, od kamenica iz Ćacilenda. Sa ovim se ne pregovara. Video sam to i takve i izbliza, u ratovima raspada Jugoslavije, sa svih zaraćenih strana. Prostori Balkana zagrobljani su njihovim žrtavama. Isti ti koji nas optužuju da smo ‘autošovinisti’ su postali ‘autoteroristi’
Za ove druge, koji su se lancima vezali za režimski tenk, koji ne mogu da zamisle drugi svet – onaj u kome opet zauzimaju svoju zasluženu poziciju ‘nikoga’ i ‘ničega’ – koji čak i uživaju u patnji drugih, kasno je. Nije da nisu znali.
17. mart
I još nešto na tu temu, kao upozorenje… Neki kažu ‘nije sada vreme’, ‘ostavi to za kasnije’ ili ‘samo da skinemo ovo zlo’, ali mislim da sada upravo jeste momenat da se razmišlja i o tome.
Kada režim ode, i dalje će tu biti navijači, paramilitarci, dileri droge, lobanje i ukrštene kosti na zastavama, litije, teorije zavera, korupcija i građevinska mafija, muvatori i ‘preletači’ i rojevi podguznih muva u paničnoj potrazi za novim gazdom, antievropljani, antipederi, antifeministi, antiintelektualisti, antimodernisti, proizolacionisti, mitomani i ratni zločinci.
I dalje će biti Kosova, litijuma, stravične zaduženosti zemlje, tri prsta, turbo-folka, bahatosti, nasilja i zagađenja, neljubaznih ‘šalteraša’ i predatorskih izvršitelja, zadrtih popova i, opet, korupcije…
Naš odnos prema Evropi je paradoksalan. Sa jedne strane, suverenistička pena nam izbije na usta svaki put ako se neko ‘usudi’ da se ‘meša u naše unutrašnje stvari’, s druge bi da nas Evropa tretira kao koloniju i da se aktivno opredeli – da se faktički meša u naše unutrašnje stvari – koga bi želela da podrži kao predsednika ili premijera, a koga ne. Oni to ne mogu, zbog mnogo diplomatskih i legalno-pravnih razloga ni sa Orbanom, koji je već u EU, a kamo li sa nama.
Hoćemo da Laura Koveši sudi režimu, ali nećemo EU zastave na protestu; hoćemo pravdu i jednakost, ali se ljutimo na jedini prostor koji to trenutno realno nudi; hoćemo institucije koje rade – ceo protest je o tome! – ali na protest ne puštamo obeležja Evrope koja ih maltene jedina sada ima – ne savršeno, ne onako kao nekada, ali realno bolje nego bilo gde drugde. I daleke zemlje poput Kanade, Novog Zelanda i Australije (CANZA blok) sada se približavaju Evropi.
Hoćemo da Laura Koveši sudi režimu, ali nećemo EU zastave na protestu; hoćemo pravdu i jednakost, ali se ljutimo na jedini prostor koji to trenutno realno nudi; hoćemo institucije koje rade, ali na protest ne puštamo obeležja Evrope koja ih maltene jedina sada ima – ne savršeno, ali realno bolje nego bilo gde drugde
Kao i do sada u našoj istoriji, mnogi bi novo, ali da bude kao staro; mnogi bi promenu bez promene; pripadanje bez jasnog stava; da sedimo na kibicfensteru dok se svet oko nas raspada. Neki bi izbor bez izbora. Nema Srbiji dostojanstvenog opstanka bez Evrope, sve ostalo je ropstvo. To nije jasno samo naivnima ili zlonamernima. Ni litijum se kod nas ne bi kopao da smo u Evropi, kao što znamo; probaj da to odbiješ Rusiji, Kini ili Trampu…
Da, EU je do sada izbegavala sukob sa srpskim režimom jer joj je stalo da ne otvara novi front u Evropi; znajući ludake sa kojima ima posla – a videli (čuli?) smo to i sa beogradskim zvučnim udarom – mir i stabilnost im je na prvom mestu. Pa i po cenu demokratije u Srbiji. Ni ja se ne slažem s time, ali to je realpolitika. Ne žele da aktivno teraju Srbiju i RS u zagrljaj Rusije ili Kine jer znaju, vrlo dobro znaju, da će vlasti oba entiteta to odmah iskoristiti.
Za razliku od drugih, EU će odmah prihvatiti našu novu vlast, ako je mi sami kreiramo. Ne oni, MI. Amerikanci verovatno neće jer im kvarimo kolonijalni biznis, Kina isto, Rusija isto
Ali, za razliku od drugih, EU će odmah prihvatiti našu novu vlast, ako je mi sami kreiramo. Ne oni, MI. Amerikanci verovatno neće jer im kvarimo kolonijalni biznis, Kina isto, Rusija isto. Sačekajmo dok se objave tajni ugovori koje je režim napravio sa raznim belosvetskim mračnjacima, pa da onda vidimo gde nam je suverenitet – i u kom pravcu nam leži suverenitet. Sačekajmo da vidimo šta će se desiti sa državnim kreditima kada režim ode sa vlasti. Bez podrške Evrope, ne piše nam se dobro.
Možda sam pesimista, reći će neko, ali u Srbiji biti realan znači polaziti iz pesimizma. Polazna tačka nije ‘kako da gradimo na ovoj slobodnoj površini’ već ‘kako da se iskopamo iz ovog groba’. Ako nam nije jasno kom svetu želimo da pripadamo, sada i odmah, pravi se vakuum, a mrak voli vakuum, vakuum priziva mrak.
Ne želim da kvarim paradu niti da ubijam u pojam, ali samo kažem…
