9. januar
Još jednom, o Basarinoj izjavi da je srpski režim „mešavina tamjana i govana“ i gotovo naučni dokaz za to u vidu stravičnog vampirskog igrokaza koji je bilo takozvano „veliko božićno veselje Informer televizije“.
Detalje znate, barem oni koji čitaju ovu kolumnu, pa neću o njima. Samo muka u stomaku i duši od prizora, od odvratnosti ljudi koji odlučuju o našim sudbinama i o našoj sve gnevnijoj nemoći ili sve depresivnijoj otupelosti. Ova crna vašarska liturgija samo je poslednja u nizu. Biće ih još, i biće sve gore. Ne možemo da budemo iznenađeni. Sve se svodi na to šta ćemo na tu temu da uradimo…
Krajem prošle godine, sedeh u jednom od kafea na beogradskom aerodromu i u jednom trenutku shvatih da par stolova od mene sede glavni urednik Informera i nekoliko njegovih saradnika. Nasuprot zdepastom, musavom, nedovršenom, polufabrikatskom izgledu sredovečnog urednika sa telom građenim u teretani Hleb i Kifle, njegovi saradnici su bili mladi i lepi momci. Lako bi ih pomešao sa postdiplomcima ETF-a ili FON-a, likom slični svojim vršnjacima sa prvih borbenih linija blokada.
U siromašnoj, korumpiranoj zemlji, decenijama preplavljenoj brutalnom propagandom i nedostatkom stvarnih životnih opcija, lako je biti zanet statusom, parama i blizini političke i estradne elite koje rad u takvom „mediju“ pruža
Beskrajno mi je intrigantno kako neko takav završi u takvoj mreži. Mislim da postoje samo dva objašnjenja: zabluda i svesna odluka.
U siromašnoj, korumpiranoj zemlji, decenijama preplavljenoj brutalnom propagandom i nedostatkom stvarnih životnih opcija, lako je biti zanet statusom, parama i blizini političke i estradne elite koje rad u takvom „mediju“ pruža. Osećaj moći mora da je opijajući. Takva „redakcija“ je kao snažan lepak za muve koji miriše na šećer, medena zamka za one sa slabim karakterom, bez mnogo principa i morala, „dnevne“ ljude čiji duhovni horizonti ne izlaze iz okvira biologije i hormonalnih okidača, „sada i ovde“, ljudi bez mnogo mašte i sa mnogo materijalnih apetita. Kako reče Branko Miljković, „pali su jer su bili padu skloni“.
Drugi razlog je ozbiljniji: ulazak u proždrljivo, meljuće gravitaciono polje ove crne rupe je dobrovoljan, zato što se slažu sa svime što ona predstavlja; vojnici su njene ideologije. Stoje uz njene principe, veruju u to u šta ona veruje, hoće svet koji ona zagovara, dive se likovima koje ona veliča i lako im je da zamisle društvo u kome „neprijatelji“ svega toga ne postoje i ne treba da postoje. Radili bi tamo i bez para, taj glas je i njihov glas, samo veći, moćniji, uticajniji… On je njihov megafon, njihova crkva, njihovo pleme.
Za one prve, kao i za sve mlade koji se traže, ima nade, u nekom drugačijem društvu sa drugačijim civilizacijskim programiranjem. Za ove druge, ne. Za njih nema Vaskrsa, samo bolne i prerane – za njihove godine – irelevantnosti i gorčine, jednom kada Božić bude značio nešto drugo, nešto bliže svojoj naivnoj, a opet uzvišenoj, biblijskoj genezi.
Svesno ili nesvesno, ta mlada, zategnuta, raspoložena lica su likovi u sopstvenoj tabloidskoj tragediji…
10. januar
Politika bezobrazluka i nemoralnosti, prevrtljivosti i korumpiranosti – a sada govorim o Trampu i Americi, ne o Srbiji, mada su rezultati isti – čini Kinu jačom.
Nedavno istraživanje 21 zemlje koje je sproveo Evropski Savet za Međunarodne Odnose pokazalo je da se tradicionalni američki protivnici sada mnogo manje plaše USA, dok se njeni tradicionalni saveznici od nje sve više udaljavaju. A i plaše.
Većina se slaže da će naredna decenija biti obeležena još većim usponom Kine, posebno tehnološki, vojno i geostrateški. Samo 16% EU građana Ameriku sada vidi kao saveznika, čak 20% kao rivala ili neprijatelja.
EU političari više nemaju izgovor za pretvaranje trenutno najvećeg ekonomskog i političkog bloka na svetu u status koji zaslužuje. Realizam i hrabrost je ono što je potrebno. U suprotnom, vazalstvo kapricioznom kralju
Evropski građani su svesni geopolitičkih realnosti oko njih. EU političari više nemaju izgovor za pretvaranje trenutno najvećeg ekonomskog i političkog bloka na svetu u status koji zaslužuje. Realizam i hrabrost je ono što je potrebno. U suprotnom, vazalstvo kapricioznom kralju.
I podsećanje šta se dešava kada narcizam, sebičnost, podlost i gola sila postanu jedini kriterijumi ponašanja. Siledžije retko imaju prijatelje.
12. januar
Smederevo, posebno ono iz moje mladosti, je u mojoj glavi ocrtano topografski, kroz lokacije, anegdotski, kroz situacije, i ikonografski, kroz likove i ličnosti koji su, bliže ili udaljenije, bili deo mog formiranja.
Jedna od tih ličnosti, deo „celebrity“ pozadinskog šuma koji se u to vreme sastojao od još jednog rodbinskog para – Zlate i Dejana Petkovića – bio je i Ljuba Ninković. Vest o njegovom odlasku iz naših života je, nekako, u mojoj glavi zatvorila jednu smederevsku eru.
Vreme je bilo pristojno, odraslo, osmišljeno (neki, mlađi, će reći i previše pristojno) i bili su među prvima koji su u popularnu muziku uveli narodne motive, na drugi, intelektualniji i muzikološki opravdaniji način od kasnijih populističkih intervencija Bregovića ili užasa „turbofolka“
Hipi druid, srpski Vili Nelson po liku i Dejvid Krozbi po zvuku, Ljuba je bio član i suosnivač grupe S vremena na vreme, zajedno sa braćom Đukić i Asimom Sarvanom, grupe koja je bila jedan od nekoliko popularnih jugoslovenskih muzičkih eksperimenata.
Vreme je uvek bilo „ozbiljnije“ – uprkos pevljivim melodijama – od uobičajene šlagerske produkcije koja je cvetala na brojnim festivalima. Bili su direktno inspirisani kalifornijskim zvukom šezdesetih, od Bič Bojsa i Krozbi, Stils, Neš i Janga do raznih „folk“ uticaja, i trenutno prepoznatljivi po pažljivo aranžiranim vokalima i preferenci za akustične instrumente.
Vreme je bilo pristojno, odraslo, osmišljeno (neki, mlađi, će reći i previše pristojno) i bili su među prvima koji su u popularnu muziku uveli narodne motive, na drugi, intelektualniji i muzikološki opravdaniji način od kasnijih populističkih intervencija Bregovića ili užasa „turbofolka“.
Kao što je Srbija ponosna na Teslu, Pupina i Đokovića, tako je i Smederevo ponosno na braću Ninković.
„Ljuban“, kako ga je zvao njegov brat, naša glumačka legenda Boda Ninković, je uvek bio tiha pozadina mojih ličnih stremljenja, podsvesna inspiracija da je i iz Smedereva moguće napraviti „nešto“, da ima nade, da je život tu da se oblikuje u skladu sa sopstvenim stremljenjima i talentima. Ali, i da za to nekada mora da se ode iz poznatog…
Kao što je Srbija ponosna na Teslu, Pupina i Đokovića, tako je i Smederevo ponosno na braću Ninković.
Preporuka za malo nostalgično putovanje: slušati prvi album S vremena na vreme u letnji suton, sedeći na dvorskom zidu tvrđavinog Malog Grada, gledajući Dunav i njegovu „zlatnu stazu“…
14. januar
U jednom trenutku, u zemljama pogođenim ovom kugom, korupcija postane bazična infrastruktura svakodnevnog života, natopi sve pore društva i kao rak metastazira u bezbroj malih i velikih manifestacija – svih tragičnih na svoj način. U ovom smrtonosnom stadijumu, korupcija je osnovna komunalija, pokretač svega i razlog svega, bez nje društvo prestaje da funkcioniše, ako nema korupcije, nema ničega. Kao i sa cirotičnim alkoholičarem, koji se raspada bez svoje dnevne doze alkohola, ovo je paradoksalni delirijumski stadijum duboko korumpiranih sistema.
Drugim rečima, dobrobit za širu zajednicu u ovakvim sistemima postoji samo ako postoji i lični ćar; bez toga nema nikakve aktivnosti, nikakvog povoda da se uradi bilo šta, čak i kada se to očekuje u „normalnom“ rasporedu stvari. Ako nema lične vajde, neće se uraditi. Društvo funkcioniše isključivo kroz sočivo prisvajanja javnih resursa za privatnu korist i kada toga nema, utoliko gore po društvo.
Sveobuhvatna, sveprisutna korupcija i nedostatak odgovornosti tako otupe sva moralna čula svih koji su u sistemu (a bogami i šire), i na nacionalnom i na lokalnom nivou, u ministarstvima, u javnim službama, u lekarskim ordinacijama i bolnicama, u policiji, u školama… Nemar, nebriga, lenjost i opšte odsustvo empatije – indiferentnost za sudbine drugih, čak okrutnost – deo su mučne korumpirane svakodnevice.
U ovom smrtonosnom stadijumu, korupcija je osnovna komunalija, pokretač svega i razlog svega, bez nje društvo prestaje da funkcioniše, ako nema korupcije, nema ničega
Dugo već znamo da je srpski državni sistem u ovom moralnom slobodnom padu, ali nas sve češće dnevni događaji podsećaju na to, sve jače i sve tragičnije. Razne tragedije i havarije sve su češći simptomi koruptivnog delirijuma. Tako je i sa nedavnim dešavanjima u snegom i ledom okovanoj Srbiji. Sistem, odavno već odviknut od bilo kakvog planiranja, pripreme, strateškog razmišljanja i bazične brige za građane, je kolabirao.
Gradovi i sela danima bez struje i vode po jakoj zimi, mnogi i bez grejanja, neočišćeni putevi, holivudske scene iz filma Dan Posle Sutra u Loznici i okolini, nadrealna komedija skijaša na beogradskim ulicama i svetska bruka i sramota na stepenicama Arene. Bez društvenih mreža ne bismo videli publiku za evropsko prvenstvo u vaterpolou koja u buljucima pokušava da siđe niz zaleđene stepenice ispred, držeći se za goli život više nego za ogradu, hodanje po minskom polju bahatosti i potpune nebrige ne samo za zdravlje građana, već i sopstveni obraz.
Ako nema lične vajde, neće se uraditi. Društvo funkcioniše isključivo kroz sočivo prisvajanja javnih resursa za privatnu korist i kada toga nema, utoliko gore po društvo
Režimu više nije ostalo ništa sem gole sile i propagande. Više ga nije sramota ničega. Sve što narodu za praznike može da servira je ustajala, hladna propagandna sarma: laž uvijena u manipulaciju, ukiseljena u korupciji.
Zbog toga je nedavna reakcija naroda na „novogodišnji“ koncert Ane Bekute u Čačku važna. Umesto da se finansira sô za čišćenje zaleđenih ulica u opštini, lokalni partijski mufljuzi su finansirali sipanje soli na rane ozlojeđenih građana. Tako im se i vratilo. Mislili su da će stara i proverena formula „hleba i igara“ i dalje delovati, što je sve teže u zemlji u kojoj, sem za povlašćene, hleb postaje sve skuplji, a nikome više nije do igre…
Građani su i zvučno i vizuelno anulirali koncert. Ali, taj nedostatak samosvesti i ljudskog stida pevačice – majko moja! Od svega što je mogla da kaže, uspela je samo da pozove policiju i da se požali „Ja ovo nisam dužna da trpim“. Nije ni narod više, očigledno…
Estrada – zabavno krilo srpske politike i izvor njene ikonografije – tako polako sve više postaje mesto gde može da se nastrada, ovoga puta od snežnih grudvi, kako i priliči situaciji. Ko tebe zimom, ti njega grudvom.
15. januar
Pijani Grof sada hapsi one koji su gađali grudvama njegovu dvorsku budalu.
Time se bavi predsednik zemlje u raspadu. Farsa srpske tragedije polako poprima tonove Čaušeskuove Rumunije. Jaz između realnosti i halucinacija sve je veći…
