Pokušavajući da imenujem stanje farsično-tragičnog propadanja našeg društva, došao sam do sintagme koja ima, rekao bih (sa zebnjom da ne zvučim pretenciozno) visok heuristički potencijal: crni vodvilj. Čini mi se da ovaj pojam obuhvata i način na koji živimo ovu stvarnost, način na koji je prepoznajemo i način na koji nas ona svakodnevno sustiže. On dopušta da istovremeno sagledamo i lični i kolektivni odnos prema svetu koji se raspada, bez potrebe da tražimo neki dublji uzrok i skrivene ideologije. Na taj način, crni vodvilj bi mogao biti ključna sintagma za razumevanje paradoksa u kome se predstava ne gleda radi zabave, gde se prepliću gorak smeh i tragedija, nelagoda i nasilje, gde autoritet i infantilnost vođe koegzistiraju na javnoj sceni, a publika postaje sastavni deo scenografije.
Ova sintagma nije samo metafora – ona je okvir za razumevanje društva. U društvu koje se može opisati kao crni vodvilj, vlast više ne deluje kao vlast u klasičnom smislu. Ona ne vlada samo naredbama i zabranama, nego pre svega izvođenjem. Njena moć je karikaturalna, često groteskna, ali istovremeno i sasvim stvarna… toliko da svaki građanin hteo to ili ne hteo, zauzima neko mesto u gledalištu.
Crna trijada moći
U središtu te scene nalazi se figura Kralja Ibija – vođe, čija karikatura nije slučajna, niti tek estetski višak. Ona je simptom. Nenormalno u crnom vodvilju nije izuzetak, već pravilo. Ono što bi u stabilnim demokratijama bilo prepoznato kao politička patologija, ovde je svakodnevica. Kada se Kralj Ibi obrati 411 puta u godini, tada ne govorimo više o ekscesu, nego o normalizaciji groteske, karikatura tada prerasta u model vladanja. Pored toga, njegovo ponašanje jasno nosi obeležja onog što u sociologiji moći egzistira kao „crna trijada moći“ (Paulus i Williams, 2002) koja obuhvata narcizam, makijavelizam i psihopatiju. Narcizam se ispoljava kao trajna potreba za divljenjem i potvrdom vlastite veličine, makijavelizam kao hladna, proračunata manipulacija u kojoj se upotrebljena sredstva ne mere moralom, već efikasnošću, i najzad, psihopatija kao odsustvo empatije, kajanja i unutrašnje granice prema nasilju.
Ipak, ono što ovog režisera i glavnog glumca čini naročito delotvornim jeste infantilnost. Impulsivnost, durenje, ponavljanje, potreba za osvetom. Sve to karikaturi daje ton detinjaste neposrednosti i upravo kombinacija crne trijade i infantilnosti proizvodi paradoks: vođa deluje istovremeno i opasno i „poznato“, groteskno i „naše“. Ovde karikatura ne skriva moć, ona je čini podnošljivom.
Narcizam se ispoljava kao trajna potreba za divljenjem i potvrdom vlastite veličine, makijavelizam kao hladna, proračunata manipulacija u kojoj se upotrebljena sredstva ne mere moralom, već efikasnošću, i najzad, psihopatija kao odsustvo empatije, kajanja i unutrašnje granice prema nasilju
Važno je međutim ne prevideti jednu stvar: iza karikature nema isključivo neznanja i spontane gluposti. Crni vodvilj se izvodi iz interesa, gde je infantilnost instrument kod postojanja jasne svesti da je ulog visok, ne samo politički, već i egzistencijalno, jer je reč o opstanku, nastojanju da se sačuvaju neodgovornost ni pred kim i enormno bogatstvo stečeno tokom godina uzurpacije moći. U tom smislu, vlast u crnom vodvilju funkcioniše nalik razbojničkoj bandi koja je zauzela institucionalnu pozornicu, gde primena i kršenje pravnih normi služe isključivo zaštiti već stečenog plena, ali i onog koji će se steći (Ekspo 2027).
Izvori represije
Ova „operacija“ ima svoju funkciju da zamagli odgovornost, razbije fokus i produži trajanje predstave, a karikatura ovde nije slabost, već osmišljeni metod koji predstavlja štit. Otuda i spremnost na represiju, jer kada je u pitanju očuvanje moći i bogatstva, granica između političke odluke i sirovog nasilja postaje porozna. Gaženje i batinanje studenata i pobunjenih građana, Ćacilend, praćenje, zastrašivanje, institucionalni pritisci, otkazi, premeštanja na slabije plaćena radna mesta, javne uvrede, difamacije i drugi oblici represije, ne dolaze kao eksces već kao logičan nastavak logike u kojoj se država doživljava kao plen, a pobunjeno društvo kao potencijalna pretnja tom plenu. Tom cilju služe i obesmišljene, skoro ritualizovane laži u koje skoro više niko ne veruje. Crni vodvilj tada prestaje da bude samo groteska, tada postaje tehnika samoodržanja.
Ipak, ono što ovog režisera i glavnog glumca čini naročito delotvornim jeste infantilnost. Impulsivnost, durenje, ponavljanje, potreba za osvetom
Jedan od „režijskih“ postupaka za nesmetano odvijanje crnog vodvilja je metod ovde nazvan projekcionom inverzijom (projekcija u psihološkom smislu: vlast optužuje protivnika za ono što sama čini, i inverzija: žrtva postaje krivac), koji u ovom okviru ima pretenziju da funkcioniše savršeno. Svaki oblik pobune se najpre označava kao nasilan ili destruktivan, da bi potom bio imitiran, preuzet i izvrnut (brojni su primeri, npr. štrajk glađu). U takvom okviru, represija se ne predstavlja kao nasilje već kao legalna i legitimna reakcija. Vodvilj se nastavlja, ali sada sa elementima stvarne sile, vremenom normalizovane, tako da više ne izaziva šok i nevericu, već saživljavanje sa njom. Studenti se istovremeno prikazuju kao naivni, zlonamerni, zloupotrebljeni i opasni (teroristi i Ustaše), što je logički nemoguće, ali dramaturški funkcionalno. Otuda racionalnost i formalno utemeljenje studentskih zahteva predstavljaju pretnju, jer crni vodvilj opstaje na konfuziji, zameni teza i stalnom pomeranju fokusa.
Publika, međutim, nije homogena. Jedan, ne mali deo jesu prinudni posmatrači. To su građani koji ne veruju u predstavu, ali su previše izloženi da bi je napustili (zaposleni u institucijama i javnim preduzećima). Njihovo prisustvo nije glasno, ali deluje stabilizujuće po vlast. Drugi deo, često pogrešno predstavljen jedino kao žrtvama manipulacije moći jesu obožavaoci Kralja Ibija, afirmativna publika koja ne prepoznaje karikaturu, ili u njoj ne vidi devijaciju, već snagu. U ogledalu infantilnosti, oni ne prepoznaju ni crnu trijadu, već sopstvenu želju za jednostavnošću, jasnim poretkom i oslobađanju od sopstvene odgovornosti. Oni uživaju u trivijalnoj zabavi, opskurnim „TV zvezdama“, rijalitijima, muzici najgore vrste i nacionalizmu, tom pogonskom gorivu svake desničarske populističke vlasti. Danilo Kiš je, referišući se na Rečnik otrcanih misli Gistava Flobera, u kojem se pojedini Francuzi opisuju kao ljudi čije je jedino svojstvo to da na pomen reči „Englez“ ustanu i pocrvene, rekao da je nacionalizam instinkt, refleks, a ne mišljenje (mišljenje ipak zahteva strukturu). Otuda izreka iz užičkog kraja koju je pominjao Ljubomir Simović: „Plitku baru je najlakše zamutiti“, slikovito opisuje kako površina prekriva dubinu, te nije čudo što ovaj deo publike istinski uživa u crnom vodvilju.
Po buduće slobodno društvo, „najopasniji“ gledalac, međutim, nije ni zastrašeni posmatrač, ni oduševljeni sledbenik, već „zadovoljni rob kao najveći neprijatelj slobode“. To su oni koji razumeju da ono što gledaju jeste vodvilj, koji vide i karikaturu i represiju, ali biraju ćutanje kao podrazumevanu poziciju. Posebno su vidljivi u institucijama, među sudijama, tužiocima i službenicima, koji znaju da procene koja je cena njihovog istupanja i nalaze opravdanja za svoj oportunizam i kukavičluk. Njihova neutralnost nije naivna, ona je racionalna, i u nenormalnom poretku ona ne može biti vrlina, već postaje mehanizam koji omogućava da se predstava nastavi bez prekida.
Vlast u crnom vodvilju funkcioniše nalik razbojničkoj bandi koja je zauzela institucionalnu pozornicu, gde primena i kršenje pravnih normi služe isključivo zaštiti već stečenog plena, ali i onog koji će se steći
Ipak i ova, kao i druge predstave ima svoje pukotine. Crni vodvilj počinje da puca onog trenutka kada veći deo publike odbija da ostane u ulozi posmatrača. Stoga, studentska i građanska pobuna nije samo politički događaj – ona je dramaturški lom. Pobunjeni odbijaju jezik infantilnosti i ne povlađuju karikaturi ni aplauzom, ni ćutanjem. Time se ne ruši samo vlast, već i kulisa koja je tu vlast učinila za mnoge podnošljivom. Studentski pokret u tom smislu predstavlja kvalitativno drugačiju pretnju autoritarizmu. Neukaljani, organizovani i inteligentni, oni ne nastupaju kao politički akteri u užem smislu, već kao podsetnik na elementarne civilizacijske vrednosti: pravdu, poštenje, solidarnost i odgovornost. Njihovi marševi i biciklističke ture diljem zemlje i Evrope, dočekivani suzama, ushićenjem i tihim dostojanstvom građana pokazali su da crni vodvilj počinje da se raspada onda kada se pred publikom pojavi nešto što ne liči na karikaturu. Katarza koju je proizvela studentska pobuna je opasna po kriminalni poredak jer je nepovratna i kod pobunjenog društva menja iskustvo sopstvene pozicije. Učešće u organizovanom, racionalnom i solidarnom otporu razbija osnovni efekat crnog vodvilja: osećaj izolovanosti i nemoći. Građanin koji deluje zajedno sa drugima u okvirima jasnih zahteva i zajedničkog smisla prestaje da bude publika i postaje akter – ne u predstavi vlasti, već u sopstvenom životu.
Crni vodvilj će tako neminovno dostići svoj vrhunac. Njegov kraj je faktičan i neupitan – sudski utvrđen u realnosti, a ne u fikciji, a onda će se na žalost mnogih pokazati da on nije fatum našeg društva, već svesno izabran kompromis sa sopstvenom pasivnošću i neodlučnošću.
