Naslov ovog teksta je parafraza čuvenog filma Alana Renea Hirošimo, ljubavi moja (Hiroshima, mon amour) iz 1959, prvih godina francuskog novog talasa. Taj ljubavni, duboko empatični film otvorio je u Evropi dugo skrivane rane užasnog događaja kojim se u Japanu okončao Drugi svetski rat. Bol i patnja su univerzalne ljudske kategorije bez obzira na razmere katastrofe koja se dogodila. Možda najvažniji razlog zbog koga je važno praviti filmove je spas od zaborava. Ne dozvoliti da nestanu sećanja na događaje i nevine žrtve koje ratovi, pobune i revolucije donose. Ako je istorija učiteljica života, filmska umetnost je najkraći put da naučimo najvažnije lekcije.
Zastrašujuće i kontroverzne vesti stižu iz Irana nakon masovnih krvavih protesta protiv islamskog režima koji je ukidanjem interneta ostao izolovan od ostatka sveta. Ono malo pokretnih slika prokrijumčarenih van zemlje pokazuje hiljade leševa, bolnice zatrpane ranjenim ljudima. Policiju koja kidiše na bolnice da dokrajči one koje je metak poštedeo sigurne smrti.
Abaca Press/Profimedia
Kad strah nestane
Kao da je u ovom, najkrvavijem obračunu iranskog režima sa svojim narodom u 21. veku, strah potpuno nestao i kao da ovi ljudi više nemaju šta da izgube pa jurišaju po svaku cenu na putu ka slobodnom društvu.
Tragični događaji u Teheranu i velikim iranskim gradovima aktualizuju poslednji film reditelja Mohamada Rasulofa Seme svete smokve (2024). Neverovatne okolnosti koje su pratile njegovo nastajanje i distribuciju, zavređuju sigurno film o filmu, dokumentarni ili igrani. To je jedan od najdramatičnijih momenata u istoriji svetske kinematografije.
Film je sniman u potpunoj tajnosti. Male ekipe su neprestano menjale lokaciju da ne bi skretale pažnju. U svojoj karijeri više puta hapšen i osuđivan, Rasulof je svakog dana po završetku snimanja govorio ekipi: „Danas nas nisu uhapsili, valjda ćemo i sutra imati sreću!“
Snimljeni materijal je ilegalnim putevima stizao do Nemačke. Rasulof je u film uključio i autentične dokumentarne snimke nastale tokom protesta 2022. kada su vlasti ubile 22‑godišnju Kurdkinju. Mahsa Amini je 16. septembra 2022. umrla u bolnici u Teheranu nakon što ju je uhapsila iranska „moralna policija“ zbog navodno nepravilnog nošenja hidžaba. Njena smrt, za koju mnogi svedoci tvrde da je posledica policijskog nasilja, izazvala je masovne proteste u Iranu i širom sveta pod sloganom „Žena, život, sloboda“.
Kada je završio veliku avanturu ilegalnog snimanja filma, Mohamad Rasulof se se suočio sa novom presudom suda: osam godina zatvora i bičevanje. Bez oduzetog pasoša krenuo je alternativnim ileglanim planinskim putevima na severozapadu Irana. Više nedelja je putovao nepristupačnim stazama, uglavnom noću, uz ogromne rizike da će ga presresti policijske patrole ili snimiti dronovi.
Umetničke istine o represiji
Preko mreže podrške, uspeo je da se domogne Evrope i u Nemačkoj, gde je Seme svete smokve već bilo u montaži, dovršio je svoj film. Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu. Prisustvo autora koji je zbog umetničke istine o represiji iranskog režima stavio sopstveni život na kocku, pretvorilo je premijeru u politički događaj. Skoro da nema ovakvog primera u istoriji filma koji govori o tome da se glas umetnika ne može ućutkati.
Mahsa Amini je 16. septembra 2022. umrla u bolnici u Teheranu nakon što ju je uhapsila iranska „moralna policija“ zbog navodno nepravilnog nošenja hidžaba. Njena smrt, za koju mnogi svedoci tvrde da je posledica policijskog nasilja, izazvala je masovne proteste u Iranu i širom sveta pod sloganom „Žena, život, sloboda“
Prvi stvaralac koji je svetom proneo slavu iranskog filma bio je Abas Kiarostami (1940-2016). Kada je nakon islamske revolucije 1979. odlučio da ostane u Iranu, njegov stil su odredile okolnosti. Transcendentalnim stilom i minimalstičkim sredstvima inspiraciju je pronalazio u svakodnevici. Jedna od prvih stvari koju je teokratski režim po dolasku na vlast uradio bio je spaljivanje svih bioskopa u zemlji kao simbola „američke dekadencije i pornografije“. Zato je Kiarostami diskretno promovisao univerzalne ideje o slobodi i pravdi. Iako je često koristio metafore i decu kao protagoniste, izbegavajući direktne konfrotacije sa režimom, čak i njegovi najpoznatiji i najnagrađivaniji filmovi kao Ukus trešanja (1997) i Deset (2002) bili su zabranjeni za prikazivanje u Iranu. Kiarostami je verovao da stvaralac, koji se u otvorenoj diktaturi bavi filmom, može stvoriti sopstveni „privatni raj“ u kome ga ništa ne dotiče i gde sa punom koncentracijom može kreirati svet nadahnut persijskom poezijom.
Kada na časovima filmske režije govorimo o off-prostoru na filmu, najbolje primere pronalazimo u njegovim filmovima. Scene u Kiarostamijevim filmovima nas neprestano podsećaju da stvarnost postoji i izvan onoga što kamera pokazuje. Iako je izbegavao direktan sukob sa vlastima i nikada u intervjuima nije komentarisao dnevnu politiku, čitavu karijeru bio je progonjeni umetnik. Gubili su mu negative filmova, cenzurisali tabu teme u islamskom društvu kao što su samoubistvo, razvod i položaj žena u Iranu. Pratili su svaki njegov korak, sprečavali ga da putuje i komunicira s inostranstvom. Pronalazio je načine da filmove zabranjene u Iranu, prikaže na velikim svetskim festivalima i osvoji gomilu nagrada. Ipak, bio je duboko frustriran činjenicom da mu je onemogućeno da komunicira sa svojim sunarodnicima. Pred kraj života opisivao je situaciju u Iranu „kao nikada mračniju“ a svoj život kao „neprekidnu borbu za opstanak“.
Ali tek sudbina i filmografija njegovog učenika i prijatelja Džafera Panahija najbolje ilustruje pojam totalnog filma, većeg od života.
Kada su 2009. godine pokradeni izbori u Iranu, Zeleni pokret (Green Movement) predstavljao je najveći izazov režimu od Islamske revolucije 1979. godine. Smrt mlade žene Nede Agha-Soltan, koja je pogođena tokom protesta i čija je smrt snimljena kamerom, postaje globalni simbol borbe protiv represije. U demonstracijama je zvanično poginulo 36.000 ljudi, a nezvanično i više stotina hiljada. Panahi je uhapšen jer je pokušao da snimi dokumentarac o tim dramatičnim danima. On je jedan od 4.000 uhapšenih građana, aktivista, političara.
Hrabre i talentovane rediteljke
Osuđen na 20 godina zabrane bavljenja filmom, Panahi u kućnom pritvoru stvara film, Ovo nije film (2011). Dokumentarac govori o jednom danu reditelja dok iščekuje odluku o žalbi na zatvorsku kaznu. Film snimljen ajfonom u kome Panahi čita scenario filma koji mu je zabranjen da snima, ocenjen je kao „čin hrabrosti i otpora“ ali i kao „potresna studija usamljenosti“. Panahi se koristi pravnim trikom jer tvrdi da ne režira film već samo „boravi pred kamerom“ čime uspeva da izbegne zabranu. Film stiže u Kan preko USB-a prokrijumčerenog u torti. Tokom zabrane snimanja filmova koja je trajala sve do 2023. godine, uspeo je da snimi pet igranih filmova. U najpoznatijem iz tog ciklusa Taksi Teheran (2015), Panahi će kao vozač taksija „boraviti pred kamerom“ i kroz formu direktnog filma slikati mozaik tenzija u iranskom društvu.
Preko mreže podrške, Rasulof je uspeo da se domogne Evrope i u Nemačkoj, gde je Seme svete smokve već bilo u montaži, dovršio je svoj film. Film je premijerno prikazan na Kanskom festivalu. Prisustvo autora koji je zbog umetničke istine o represiji iranskog režima stavio sopstveni život na kocku, pretvorilo je premijeru u politički događaj
Posebno poglavlje u ovoj priči zaslužuju hrabre i talentovane rediteljke. Biti žena i biti filmska rediteljka u misiji borbe za slobodu i pravdu dvostruki je podvig u Iranu. Imena kao što su Rahšan Banijetemad, Narges Abjar, Manije Hekmat, Niki Karimi postale su važan glas žena i marginalizovanih grupa u represivnom režimu.
Ja ipak prvo pomislim na Marđan Satrapi. Ona je prvo nacrtala crno-beli strip a onda po njemu režirala biografski animirani film Persepolis (2007). Taj neodoljivo duhovit i emotivan film prikazuje nam detinjstvo autorke u Teheranu pre Islamske revolucije i živote običnih ljudi u Iranu. Zatim šokantnu promenu načina života dolaskom teokratskog režima na vlast i osmogodišnjim ratnim sukobima Irana i Iraka.
Posebno poglavlje u ovoj priči zaslužuju hrabre i talentovane rediteljke. Biti žena i biti filmska rediteljka u misiji borbe za slobodu i pravdu dvostruki je podvig u Iranu. Imena kao što su Rahšan Banijetemad, Narges Abjar, Manije Hekmat, Niki Karimi postale su važan glas žena i marginalizovanih grupa u represivnom režimu
Persepolis je idealan vodič, „Iran za početnike“ za gledaoce sa Zapada. Film ruši stereotipe i predrasude o ovoj velikoj zemlji. Satrapi nas ubedljivo uverava da ljudi u Iranu imaju iste snove, ljubavi i strahove kao bilo gde u svetu. Nakon što emigrira iz zemlje, ona se drugom delu filma suočava sa još jednom bolnom temom iranske kinematografije, pitanjem identiteta i pripadnosti. Gledanjem Persepolisa trebalo bi da započeti svako istraživanje savremene iranske kinematografije.
Kolika je vrednost umetničke pobune
Recimo mi, u ovakvoj Srbiji: frustrirani, poniženi položajem kulture i umetnosti u našoj domovini. S pravom jako besni zbog činjenice da nam je autoritarni režim ukinuo finansiranje svega što nije opskurna partijska propaganda. Koliko uopšte imamo predstavu o tome da postoje države i uređenja u kojima film nije samo umetnost već bitan deo očajničke borbe za slobodu? Kada se stvari svedu na pitanja života i smrti, kolika je vrednost umetničke pobune? Kada ulozi postanu toliko veliki da umetnike u najboljim slučajevima proteruju, u blažim slučajevima hapse, a u najgorim vešaju na trgovima? O čemu govorimo kada zaista govorimo o angažovanom filmu?
Što se mene tiče govorimo o iranskoj kinematografiji koja je samo poslednje decenije osvojila preko 300 međunarodnih nagrada. Koliko je sve ovo veliko i važno, a da u ovom tekstu nisam ni spomenuo dvostrukog iranskog dobitnika Oskara, Asgara Farhadija (Razvod, 2011 i Prodavac, 2016) koji je postao deo Holivuda i trenutno se nalazi daleko od horora u kome žive njegovi sunarodnici.
Iranski novi filmski talas je bez sumnje jedan od najvažnijih umetničkih pokreta u svetu. Okolnosti u kojima nastaju, čine ove filmove većim od umetnosti a u većini slučajeva većim i od samog života.
Otpor i nepristajanje. Glas umetnika koji ni zatvor, ni metak ne mogu da uguše. Kakva motivaciona i moralna lekcija za sve nas koji se bavimo filmom!
