Studente se mora voleti, čak i kad prave gluposti. Ne zato što su naša deca – nisu, oni su deca svojih roditelja, a pomalo su i sami sebi roditelji u smislu moralnog odgoja. Ne ni zato što su bezgrešni: jer ni to, dakako, nisu; no, njihove su greške manje značajne od onog što postižu. Nije nužno voleti ih ni zato što su naša budućnost; tek to, naime, nije tačno, oni su svoja budućnost, mi smo našu odavno potrošili.
Cinik bi rekao da se studente ima voleti zato što rade naš prljav posao. Čiste svoj život, što bi rekao Arsen u toj svojoj ultimativnoj pesmi, pa, samim tim, izbacuju i naše đubre, ono koje nam se vuče po uredima, kafanama, ustanovama, mutvacima, telima i mozgovima. O duši da ne govorim. I kad su robespjerovski moralisti, a ne kantovski etičari, i tada ih valja voleti. Za razliku od Nepotkupljivog, oni nikoga ne giljotiniraju, i njihova Montanja ne seje strah po Konventu i okolini. Osim, dakako, kod onih koji se ionako boje svoje, a i senke pod kojom neutemeljeno obitavaju. I sklapaju mutne dogovore.
Oni su postnadrealističku parolu iz Latinskog kvarta šezdeset osme – odavno prokazanu kao poetsko buncanje najedene generacije – Budimo realni, zahtevajmo nemoguće! – privelipunoj realnosti
Plašeći umrežene malograđane što vrve u blizini moći – ili onoga što im se takvim čini – studenti (ovde uzeti kao zbirni, generički pojam), vrše, doista, čin milosrđa: preobraćuju zabludele, ispravljaju kičme naherene od moralne skolioze, čine da ćutljivi korisnici postanu glasni oponenti, amnestiraju mediokritete od njihove osrednjosti – pa se i poneki, inače beznačajan univerzitetski predavač i dokazano ne odveć veliki stručnjak uzdiže do moralne vertikale, bar u sopstvenim i očima najbližih. Negativnu selekciju iz devedesetih, oni svojim dejstvima obesmišljavaju: od profesora ionako niko ništa nije naučio, oni su tu tek da pokažu smerove učenja. Profesori pak, rekoh: čak i oni najrđaviji, postaju malo bolji pedagozi, što će reći: bolji ljudi. Nešto poput pokojnog pape: ne dovodeći u pitanje postulate jedne u osnovi mračne institucije, učinio je da ona izgleda… pa, manje srednjevekovno.
U napred rečenom, nahodi se i mogući odgovor na pitanje o greškama. Jer, beše ih: od početne i preduge samogetoizacije, izvesne arogantne neinkluzivnosti, preko viška nepoverenja u predstavničku demokratiju i nekritičke beatifikacije plenumskog odlučivanja, te shodno tome i povremene nedostatne efikasnosti – uzgred: izjasniše li se beogradski studenti, osim onih sa Filosofskog, u vezi sa niškom inicijativom i ekspertskom vladom? – do poslednje akcije na temu srpske državne televizije. Da ne bude zabune: salonski anarhista radovaće se svakoj pometnji u sistemu sklonom autocenzuri, pa je tako i slučaj s potpisnikom. (Jer: uistinu je dirljiva analtičarsko-malomeščanska briga za kako radna, tako i ljudska (sic!) prava na topli obrok i zgražavanje nad izgladnjivanjem usled nemogućnosti doturanja hrane u inače vrlo pristojan i nepristojno jeftin restoran preduzeća za javno informisanje. Kako rečena menza ima sopstvenu kuhinju, biće da je bila reč o nemogućnosti da stignu sveže meso i riba, krompira i graška valjda imađahu na zalihama… U međuvremenu, odustalo se od ideje ulaska u zgradu kroz ćevabdžijske lagume, nisu svi skloni ukidanju samopoštovanja, a poglavito ne oni koji rade u sporovoznim pogonima televizije. Jer, ne lažimo se: svi su oni taoci samo jedne redakcije. Nije, međutim, nevolja u blokadi, nego u još jednom nemogućem zahtevu.
I, eto paradoksa: baš zbog toga valja voleti studente.
Zbog njihovih zabluda, lutanja i sumnji.
Oni su postnadrealističku parolu iz Latinskog kvarta šezdeset osme – odavno prokazanu kao poetsko buncanje najedene generacije – Budimo realni, zahtevajmo nemoguće! – privelipunoj realnosti.
Tako je to sa pobunom srca. Ona je stvar ljubavi, a ne interesa. To je ono što prosečan političar ne razume, to je ono čega se plaši. To je ta katarza, pazarska, ratnoveteranska, srpska, sveopšta, naša
U svojoj raznolikoj – dakle: posve pluralnoj – neopterećenosti pustošima ispraznih institucionalnih autoriteta, a sve jednako tražeći da se oni samouspostave (zahtevajmo nemoguće!), studenti katkad odviše jarkim sredstvima pokazuju nemoć onog što pisac „Osamnestog brimera Luja Bonaparte“ naziva parlamentarnim kretenizmom (ne misli se na ovaj belodani, domaći kretenizam, nego na onaj koji počiva u samom ustrojstvu društva čiji bi istinski upravljač imala biti Narodna skupština). Ako tome suprotstavljaju plenumski idiotizam, a mi koji smo živeli u tzv. Samoupravljanju znamo šta to uistinu jeste, kao alternativu – imaju na to izvesno stečeno pravo, kao i ono moralno. A imaju i pravo na zabludu koja nikom ne nanosi štetu. Osim, rekoh li, onima koji se plaše svega nepoznatog. Malograđanima, dakle.
I zato ih se, velim, ima voleti. Tako je to sa pobunom srca. Ona je stvar ljubavi, a ne interesa. To je ono što prosečan ovdašnji – a bogami i belosvetski – političar ne razume, to je ono čega se plaši. Paradoksalnost studentske ljubavne akcije, drugim rečima, obavlja onaj posao što ga oni koje smo za to delegirali u parlament niti umeju, niti žele. To je ta katarza, pazarska, ratnoveteranska, srpska, sveopšta, naša.
Ljubav je sloboda. I obrnuto – sloboda je ljubav.
Ne može se večno bežati, ni od jednog, ni od drugog.
Kad tad te snađu.
Ko funkcija nesrećnog Đuru…
