Na snazi je nova ofanziva udruženog zločinačkog poduhvata usmerenog na zatiranje srpske kulture. Već tridesetak godina, sa pripadajućim predasima u dejstvu, posve neodvisno od političke snage koja vrši upravu – ili, kako oni to vole o sebi misliti: vlast – traje ta akcija združenog odreda antikulturne koalicije.
To što su članovi te neformalne, ali trajno prisutne udruge ponekad obični nacoši i šoveni, ponekad liberalni post-japijevski pohlepnici za novcem i vlašću, ne znači da su svi isti. Nisu. Među prvima ima i takvih koji razumevaju da je kultura – i kao savremeno umetničko stvaranje, i kao očuvanje nasleđenih vrednosti – duboki temelj jednog društva (i države, a takvi se na državu pale više nego na bilo šta drugo od postignuća ljudskog duha, što bi rekao Filosof), pa čak i da kritički odnos spram društva u kojem se živi – osobito onda kad se koreni u pokušaju razumevanja ljudske prirode kroz, dakako, umetnost – i te kako jeste ultimativni rodoljubivi čin.
Među onim drugima, baš kao, uostalom, i u šarenišu ljudskih pregnuća što se nahodi između ove dve, ovde uslovno postavljene, krajnje kategorije, opstojava pristojan broj takvih koje je bar sramota da se javno očituju kao ono što uistinu jesu: protivnici ideje o kulturi/umetnosti kao temeljnom društvenom/državnom projektu.
oni što su mislili da je dom kulture, pozorište, galerija ili koncertni prostor pre svega građevinsko zemljište ili tezgaroško stanište, suočili su se sa po njih poražavajućom činjenicom da tu nema para za ukrasti, a valja prilično uložiti u nedovoljno veliki broj kvadrata
Nevolja – ova koju živimo – počiva, međutim, u tome što je antikulturna koalicija dobila pojačanje u vidu potpunih ignoranata.
Komunisti, oni stari, recimo, mislili su da je kultura potrebna, ali da je valja kontrolisati. Osnivali su, primerice, pozorišta. (Ovih se godina, recimo, navršavaju sedamdesetpetogodišnjice osnutka tridesetak profesionalnih srpskih teatara. Ali, nažalost, i dijamantski jubileji samoukidanja nekih od u tom poratnom talasu osnovanih pozorišta, poput onih u Čačku ili Valjevu.) Osnivali su i galerije, opere, balete, otvarali biblioteke, bioskope, gradili kulturne centre: ideja beše da svaka opština ima dom kulture.
Potom su došli oni komunisti-socijalisti koji su se domogli novca i moći kroz raspadajući prethodni sistem (kog jesu uništile i promašene investicije, ali ne u infrastrukturu, od železnice, preko škola i fakulteta, do pozorišta i domova kulture), pa su, u sprezi sa novoprobuđenim nacionalistima, rešili da od kulture naprave parohijalnu prćiju. Nije im uspelo, jer je to nevolja s kulturom – imanentna joj je inkluzivnost, otporna je na uskogrudost.
Onda su došli liberali, japiji i lopovi. Njihova bedasta misao bila je – sve je tržište. Lako su se dogovorili sa nitkovima iz prethodnih političkih ekipa, pokrali su, što legalno (da, postoji legalna krađa, dovoljno je da smislite zgodan zakon), što polulegalno, što ratnom i poratnom pljačkom, ono što se dalo jamiti, gepiti, ćopiti. I tu se kultura pokazala žilavom: oni što su mislili da je dom kulture, pozorište, galerija ili koncertni prostor pre svega građevinsko zemljište ili tezgaroško stanište, suočili su se sa po njih poražavajućom činjenicom da tu nema para za ukrasti, a valja prilično uložiti u nedovoljno veliki broj kvadrata. (Uspelo im je, donekle, s bioskopima.)
Pa su digli ruke.
I onda su došli ovi, najnoviji.
Ti u pozorište nisu išli ni sa školom, o galerijama ili koncertima – osim onim, zna se kojim – da ne govorimo. Njihova kulturna potreba počinje i završava se uveče, u kafani s muzikom. Povremeno su zaprepašćeni činjenicom da postoji visoka kultura, da postoji publika, da postoji društveni uticaj. Neznanje, njihovo najjače oružje, lišilo ih je mogućnosti spoznaje nekih osnovnih socijalnih tekovina.
Njihova kulturna potreba počinje i završava se uveče, u kafani s muzikom. Povremeno su zaprepašćeni činjenicom da postoji visoka kultura, da postoji publika, da postoji društveni uticaj. Neznanje, njihovo najjače oružje, lišilo ih je mogućnosti spoznaje nekih osnovnih socijalnih tekovina
Zatečeni, poglavito poslednjih osam meseci, rešili su da se obračunaju i sa tim za njih nepoznatim fenomenom, da zaposednu i tu terru incognita, njima posve neznanu teritoriju. Otud ove poslednje akcije tog decenijskog zlodejnog poduhvata, od imenovanja ratnih manekena na funkcije u kulturi do otkupa zločinačkih pisanija za biblioteke.
Komunjare, pogotovo one iz srednje faze ovdašnjeg socijalizma, znale su da se u kulturi stiču najlakši politički i društveni poeni. Sagradiš pozorište, otvoriš dom kulture, zasnuješ smotru, festival, manifestaciju, a pre svega omogućiš umetniku da se bavi svojim poslom, razumevaš da je to kao železnica ili vodovod – stvar osnovne društvene infrastrukture. Kad si glup, probaš da intervenišeš, brzo se uveriš – da si ispao glup.
Nacoši su se pak osvedočili da publika naprosto ne želi da gleda popovsko-ratnohuškački sadržaj i nacionalni ekskluzivizam previše dugo. Jer, rekosmo – nevolja s kulturom je njen imanentni kosmpolitizam.
Otud se i javi sećanje na onu, prečesto pogrešno atribuiranu i netačno citiranu, misao iz Šlagetera, beznačajne dramice još beznačajnijeg nacističkog pisca Hansa Josta, koja glasi: „Kad čujem reč ’kultura’, otkočim svoj brauning!“ (Hanns Johst: Schlageter, I čin, 1. scena)
Novopečeni kapitalisti nisu znali ništa.
A ovi sada, oni ne znaju ni to. Oni su otišli korak dalje od ništavila. Za to, međutim, zadužena je kvantna mehanika ili specijalna teorija relativnosti, kako ko voli. Iz tih predela duhovne antimaterije još se niko nije vratio. Da izvesti.
Nacoši su se pak osvedočili da publika naprosto ne želi da gleda popovsko-ratnohuškački sadržaj i nacionalni ekskluzivizam previše dugo. Jer, rekosmo – nevolja s kulturom je njen imanentni kosmpolitizam
Ostala je, dakle, gola sila. Nad kulturom, nad društvom.
No, ima jedna misao, besplatan savet silnicima, ona koju Dušan Makavejev kazuje u pero Živojinu Pavloviću u knjizi Belina sutra, nedavno – napokon! – ponovo objavljenoj, posle više od četrdeset godina:
„Ko god je pokušao da šutira kulturu politički – polomio je nogu“.
Kad-tad.
