Ideja je bila glupa, ali opasna: pretnjom nasiljem, najpre u svrhu odvraćanja, pripremiti onaj, sve manji, deo kolebljive javnosti, kao i onaj što se još – i, kako stvari stoje, sve labavije – drži uz skute slabaške uprave, da će doći do iskrcavanja u Normandiju („Dan D“), zvanu plato ispred Skupštine. Na stranu notorno rđavo upotrebljena metafora (6. jun 1944, početak je kraja nacizma), i ukidanje međumesnog saobraćaja prema prestonici, i bašibozuk i nevoljnici u paramilitarnom kampu u Pionirskom parku, opasani traktorskim olupinama (ne videh nijedan „ferguson“), koji, valjda, imađahu braniti Novi dvor, a zapravo u loše skrojenoj kontraobaveštajnoj akciji izazvati nemire, što bi, dalje, imalo voditi nekom obliku intervencije u širokom rasponu od običnog policijskog premlaćivanja do zavođenja vanrednog stanja (ono kao kad u pandemiji Knez Mihailovom šeću duge cevi), uz kontrašpegeljevski diletantski špijunski triler u vidu prisluškivanja nekog partijskog sastanka političara-amatera – sve to imao je biti taj Petnaesti.
Nije bio.
Ispostavilo se da studenti – doduše, selektivno – ne čitaju samo Nečajeva, Kropoktina, Bakunjina, Prudona, Danijela Gerena i, nažalost, Kardelja, nego i Sun Cua i Klauzevica, sa poznavanjem generala Frederika Morgana i konsultovanje Ajka i Montija (ne misli se na muža Tine Tarner, a ni na Leteći cirkus). Pa su se, ipak, iskrcali na istočnoj obali Jadrana – kodno ime „Trg Slavija“. Još jedan u nizu finih, ronaldinjovskih lažnjaka, driblinga na maramici, logističko-operativnih trijumfa, posle prve Slavije i Autokomande, a naročito kragujevačkog Sretenja i briljantnog Niša.
I onda je neko očajan smislio nešto opasno i glupo u Kralja Milana: najpre, baciti kamenje i flaše iz baznog kampa, a potom upotrebiti ono što, u nedostatku činjenica, zovemo zvučni top.
To beše taj dan, za onu isprepadanu manjinu.
Za radosnu većinu, ogromnu, neviđenu i zapravo neprebrojivu (oprezno i krajnje konzervativno, oslanjajući se na iskustva ulice, stadiona, velikih rokenrol koncerata, ovde i u inostranstvu, krećući se kroz masu na Bulevaru, Slaviji, Kralja Milana i pokrajnim ulicama, a gledajući snimke, usuđujem se reći: ne manje od četvrt miliona ljudi, a po svoj prilici možda i dvostruko više), Petnaesti je praznik slobode. I ništa manje od toga. Na tu svetkovinu pozvali su nas studenti, i mi smo došli, jer im verujemo. (Čak i kad nas kakotrebajuće podučavaju načelima demokratije, pomalo arogantno, pomalo ignorantno – na to imaju pravo minulim četveromesečnim radom.) Pošto je svetkovina bila uistinu veličanstvena, to što je okončana ranije ne može je poništiti. Ali, ako na žurku dođe četvrt miliona ljudi ili dva puta toliko, onda bi im valjalo pomoći da razumeju nagli fajront.
I sad ostaje taj možda peti zahtev, koji bi, ovaj put, valjalo oročiti: odgovor na pitanje – šta je to raspolutilo onoliki svet u Kralja Milana? Ako nije dosad neviđena prirodna pojava, intervencija Nečastivog ili furiozna božja lepeza, ako nije LRAD, proizvod firme Genasys, uvezen 2022. preko Jugoimporta, kao što je negde rečeno, šta je i po čijem naređenju?
I sad ostaje taj možda peti zahtev, koji bi, ovaj put, valjalo oročiti: odgovor na pitanje – šta je to raspolutilo onoliki svet u Kralja Milana? Rok za odgovor ne bi smeo biti dug
Rok za odgovor ne bi smeo biti dug.
Evo, recimo, prvi april. To više nije dan za zezanje. Tog dana navršava se pet meseci otkako je korupcija ubila petnaestero ljudi.
Nema šale.
