Na početku Platonove Države vodi se rasprava između Sokrata i Trasimaha, na temu pravičnosti. Trasimah govori da je pravičnost ono što služi jačem, da svaka državna vlast donosi zakone u svoju korist i kažnjava svakog ko prekrši te zakone, i da je nepravednost moćnija i korisnija nego pravednost, jer omogućava srećniji život.
Na neki način, šire shvaćeno, to načelo je ostvareno u naprednjačkoj Srbiji. Sokratu je na raspolaganju otrov, a Trasimahu leks specijalis.
Pet grama marihuane može biti jače od tone u smislu težine prekršaja, o čemu svedoči nedavno hapšenje glumca Sergeja Trifunovića. Svakome ko ima više od pet grama mozga mora biti jasno da je nečuvena drskost i bezobrazluk uživati u čarima opijata, a nemati status predsednikovog kuma, ili makar kumčeta.
Sećamo se one antologijske rečenice Aleksandra Vučića lansirane iz Dubaija povodom puštanja iz pritvora Predraga Koluvije: „Imao je samo jednu tonu marihuane, zašto da bude u zatvoru?“
Zaista, zašto? Čovek radi ono što najbolje zna. Stvorio je, i dalje vodi, najveću plantažu marihuane u Evropi. Takvi kao Koluvija su stubovi naprednjačke Srbije.
U vremenima kada je ceo svet iskočio iz zgloba, najbolje se snalaze lopovi i kriminalci. A mi takvih imamo, i za priplod, i za razmenu. Decenijama se uzgajao „patriotski“ nakot kojem je srpstvo dobitna kombinacija za enormno bogaćenje.
Hapšenje Sergeja Trifunovića svedoči da pet grama marihuane može biti jače od tone u smislu težine prekršaja. Svakome ko ima više od pet grama mozga mora biti jasno da je nečuvena drskost uživati u čarima opijata ako niste predsednikov kum, ili makar kumče
Recimo, Milan Radoičić, komandant iz Banjske, neformalni gospodar Severnog Kosova za koga je Vučić rekao: „Nije akademik, niti pesnik, već čovek koji je rastao sa ulice, rođen u Peći, ali je uvek bio uz svoj narod. Kritikovali su ga zbog bogatstva. Vidite, meni bogatstvo ne znači ništa, ako moj narod nema slobodu.“
Problem je što narod na Kosovu nema ni bogatstvo, ni slobodu.
Šta znači odrednica da je Radoičić „bio uvek uz svoj narod“? Pa, ne može se od naroda uzimati reket, a ne biti uz njega.
Poznata je briga i predsednika Srbije za svoj narod. On sam kaže da mu je svaki čovek u Pambukovici 100 puta važniji od bilo kojeg političara iz EU. To je pesma za domaći teren. A kada skokne do Brisela i Pariza menja ploču, i tamo neke druge pesme peva.
Milan Radoičić nesumnjivo obavlja posao koji najbolje zna. Pravi čovek na pravom mestu. Nije on Sokrat, već Trasimah. Ne bavi se gramima, nego tonama. Brzo će nadoknaditi ono što mu je kosovska vlast oduzela.
Zlatna koka Expo 2027 nam je pred vratima. Zar da hapsimo kapitalce, časne patriote, kontroverzne biznismene. Srbija će do 2027. da procveta. Koliko stadiona, hotela, stambenih blokova će da nikne. Biće ih više nego bolnica, izgrađenih u vreme kovida. Čarobni štapić leks specijalisa pretvoriće našu zemlju u raj. A kada fešta Expo 2027 prođe, kada se spusti cirkuska šatra i mađioničari nestanu sa plenom, ostaće dugovi i hipoteke. To će vraćati neki drugi ljudi, oni koji su pelcer normalnosti jednog zapuštenog i pogubljenog naroda.
Izbori u decembru su pokazali da skoro milion građana, koji su dali glas koaliciji Srbija protiv nasilja, odoleva ubijanju zdravog razuma. To su oni čija adresa nije u trafostanici, niti im je kućni broj nula. Dobra je bila procena Zapada da igra na kartu naprednjaka. Jer, samo oni imaju kapacitet da predaju Kosovo, sve noseći majice sa sloganom: Nema predaje!
