U Leksikonu stranih reči Milana Vujaklije pojam lojaliste (francuski loyal) označava nekog ko je odan i veran. U vreme severnoameričkog rata za nezavisnost odnosio se na onog ko je ostao veran engleskom kralju. Nedavno je Aleksandar Vučić uveo pojam lojalista u politički život Srbije, a sebe posredno promovisao u suverena.
Po predsednikovom opisu, ta grupacija njemu odanih bića više liči na sektu, barem po upražnjavanju rituala zaklinjanja na krv i osvetu. U kratkom CV-iju kojim ih je Vučić predstavio saznajemo da se sastaju u nekoj malenoj crkvi, da su izuzetno skromni, da ništa ne traže u zamenu za lojalnost, da nisu bogati (vidi pod: Vučić, Andrej), ne zanimaju ih političke funkcije, ne bave se biznisom, čisti altruisti. A onda, više usput, predsednik ispaljuje oksimoronski dodatak da su lojalisti uglavnom proruski orijentisani, za slobodnu Srbiju, ali više proruski.
Pa kome su onda lojalni? I koliko je to „više proruski“? To verovatno ne zna ni on sam, ali ono što zna jeste da im je draža Rusija od Zapada. Takođe je prilično nejasna konstatacija da su oni „čuvari vatre“. Da li to znači da građani Srbije ne moraju više da brinu za svoja ognjišta?
Dobronamerna primedba
Jedina primedba koju navodi na kraju, i koja se može po intonaciji tumačiti kao dobronamerna, očinska zamerka, jeste da su malo ekstremni za njegov ukus. Time nam predsednik suptilno preti. Na stranu što je odrednica „malo ekstreman“ čist nonsens. A poređenje te sumnjive družine sa lojalistima svakako ne drži vodu, i predstavlja zloupotrebu termina, u čemu su naprednjaci dosledni bez konkurencije. Kod njih je sve baš suprotno od onoga što se imenuje, počev od naziva stranke. Pridev „napredna“ nimalo ne pristaje stranci koja nema premca u satiranju i unazađivanju Srbije u čitavoj njenoj istoriji. Po štetnosti koju je stvorila vladavina naprednjaka uporediva je samo sa zulumom dahija. A znamo šta je usledilo kao odgovor naroda – Prvi srpski ustanak.
Više od dva meseca studenti u Srbiji protestuju i traže da se ispune njihovi zahtevi, počev od objave celovite dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja železničke stanice u Novom Sadu, kada se obrušila nadstrešnica i ubila 15 osoba, zatim, podizanja tužbi protiv onih koji su fizički napadali studente, odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i obustavu već pokrenutih krivičnih postupaka.
Studenti traže samo ono što se u svakoj pravnoj državi podrazumeva. Oni traže pravdu u jednoj bolesnoj, dozlaboga korumpiranoj zemlji. Uporno se obraćaju institucijama. Studenti su legalisti, a protiv sebe imaju falange za koje Vučić panično traži način da ih upotrebi. Zato priča o lojalistima, i suludi podatak da ih ima 17.000, iako u takvom broju teško da bi stali u tu njihovu crkvicu čak ukoliko bi prethodno poskidali jakne i kapuljače.
Srbija je u zoni slobodnog takta. Predsednik je na leru dok panično traži način da skrene pažnju građana, da gurne studente u drugi plan, da opet on bude taj jedini koji diktira repertoar političkog života u Srbiji. Zato priča o lojalistima. Zato najava mogućih diverzija u zdravstvu.
Očito „čuvari vatre“ nisu dovoljni da odvuku pažnju građana sa studenata, međutim, asociraju na jedan drugi plamen – plamen u kojem je u Berlinu izgoreo Rajhstag 27. februara 1933. godine.
A za kraj izjava jednog Kragujevčanina sa protesta prošle nedelje: „Neka pakuju kofere, ali neka se ne nadaju. Dolazi vreme otkazanih letova.“
