Kada sam sklopio korice romana Pesak pjeskare Milenka Bodirogića (Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2024) poželeo sam da ovu izvanrednu knjigu učinim makar za zeru vidljivijom široj čitalačkoj publici. Jer, Pesak pjeskare to zaslužuje budući da široko i duboko zahvata jedan deo istorije našeg prostora, koji imenujemo bezbojnom odrednicom ‒ region.
Živimo u vremenu inflacije superlativa, kada tanušna dela ponesu makar za kratko status kultnog uratka. Čitaocu osetljivom na tuđice tvrdim da sve što ulazi u naš um bez prevoda domaći je proizvod. U 3.500 karaktera, koliki je obim ovog uratka, ove kolumne, jedva da se mogu provući osnovni podaci o čemu je sve Bodirogićev roman. Ipak, isuviše je polifon da bi prošao nezapažen ispod radara u Radaru. Čitalac ne može ostati neutralan, nepomeren snagom Bodirogićevog opisa, jer gde god da nasumice otvori Pesak pjeskare biva samleveni lavinom teksta toliko sugestivnim da mu se na trenutke čini da je nastao iz njegovog vlastitog iskustva.
„Plakalo je nešto izvan njega, ogromno, nesagledivo i teško, što ga je tjeralo da se sapliće i pridržava za zgrade, da pada i činilo mu se kao da je u nekom stranom, izopačenom gradu u kojem nikada nije bio, kakvi gradovi ne smiju biti ako u njima žive ljudi, izgorjeli leševi, zgrčeni i crni, deformisani, ličili su na obličja tužnih vanzemaljaca…“
Davno nisam pročitao tako majstorski napisan roman. Jedan istorijski događaj, bunu Husinskh rudara od pre jednog veka, Bodirogić je učinio ishodištem novije istorije našeg prostora
Masakr na Kapiji poznat i kao Zločin nad tuzlanskom mladošću je jedan od najtežih zločina počinjenih nad civilima koji se dogodio na Dan Mladosti 25. maja 1995. godine. Srpske snage su toga dana na sastajalište mladih poznato kao Kapija ispalile granatu koja je ubila 71 građanina Tuzle, a ranila ih 150. Prosek starosti poginulih bio je 24 godine.
Davno nisam pročitao tako majstorski napisan roman. Jedan istorijski događaj, bunu Husinskh rudara od pre jednog veka, Bodirogić je učinio ishodištem novije istorije našeg prostora. Sve je u vezi u Pesku pjeskare. Svi zločini koji su se zbili tokom sto godina, svi naši zapleti, izviru iz bune koju su podigli rudari u selu Husinu pored Tuzle.
Radnja romana prati događaje proizašle jedne iz drugih, događaje kojima se nije menjao kontekst, svejedno da li su se zbili 1921, 1942 ili 1995 godine. To je kontinuitet nepravdi, mržnje i zla. Tri prijatelja ‒ Mensur, Bogdan i pripovedač ‒ tri Dantea, tumaraju krugovima Pakla, otkopavajući prošlost koja ne prolazi.
„Groblje na Trnovcu izvorno je bilo pravoslavno, ali su se tamo, još dok sam bio u Tuzli, ukopavali pokojnici i pokojnice pod znakom zvezde, a kada je kasnije petokraka oklevetana i proglašena satanističkim pentagramom, krivim za sva zla ovog sveta (…) kamenoresci su klesali palmine grane, slomljene ruže, suze, tužne golubove, ili su jednostavno samo ispisivali imena, a pod mermernim nadgrobnim pločama ležali su Ešref i Ružica, Jadranka i Hamdija, Ferid i Nevenka, Ljiljana i Midhad, Faketa i Radomir, Rasima i Dragutin, Osman i Danica, Sejda i Radovan, zauvek nerazdvojni, onako kako su ležali u svojim bračnim posteljama.“
„Husinska buna se odvojila i u Mensurovom sunovratu postala najvažniji događaj epohe, epohe Jugoslavije, i prve i druge, ona je stajala, govorio je, u samom zametku Jugoslavije i stajaće na njenom kraju, isti mehanizmi razdora i nasilja, užasnog, nepojamnog, kao nekakav l’art pour l’art zločina, koji su ugušili Bunu zadaviće i Jugoslaviju, a sa njom i naše živote. (…) I dok gleda razularenost Arkanove garde u Bijeljini, postaje svjestan da to nisu samo ubice nego i temeljni uništitelji života, on zna, govorio je, da nisu samo mrtvi mrtvi.“
I živi mogu biti mrtvi.
