Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je najavio „ne mali“ skup, na kojem će se doneti politička deklaracija o Vojvodini u Srbiji. To bi trebalo da se desi oko Sretenja, koje se obeležava 15. februara.
Kuća je tamo gde je laž
Kakva konspirativnost! Očajnički pokušaj da opet on bude taj koji određuje repertoar društvenih zbivanja, da po svaku cenu skrene pažnju javnosti sa stvarnih događaja – studenti (!), na one izmišljene – navodni separatizam Vojvodine. Ali, laž je njegov teren, teritorija na kojoj je suveren, autohton. Tu je kod kuće. Po odsustvu stida nema mu premca. Količina patetike i mističnosti kojom je najavio taj „ne mali“ skup, kompatibilna je sa načinom promovisanja „lojalista“.
I gde odjednom oni nestadoše? Verovatno u onom istom bezdanu tlapnji u kojem se već neko vreme najavljuje taj navodni Pokret za narod i državu čije je osnivanje, kao i mesto promovisanja, obavijeno tajnom. Očito da prvi put otkako je došao na vlast Aleksandar Vučić ne drži sve konce u svojim rukama. Veliki hipnotizer je u panici dok traži novo sidrište na kojem bi spasio od potonuća svoj brod. Nije više siguran šta ga čeka kamo god da se uputi.
Zar postoji neka druga Vojvodina izvan Srbije? Famoznu deklaraciju, osim predsednika, niko nije pomenuo za proteklih stotinu dana protesta
Prvi put nema većinu, niti zna na koliko ljudi može da računa. Zato se toliko prenemaže i blefira, ne pokazuje sve karte, daje neodređene izjave, jer više nije on taj koji određuje tok događaja.
„Napravićemo, ne mogu da kažem veliki, ali ne mali skup i doneti posebnu deklaraciju o Vojvodini u Srbiji, političku deklaraciju, koja nema veze ni sa kakvim protestima, ali je važna i to će se dogoditi u nekom od narednih dana, da li će da bude dan pre ili dan posle Sretenja ili na Sretenje, videćemo“, obećao je predsednik.
Nastavak klackanja
Komplikovana jednačina. Klackanje se nastavlja. Zar postoji neka druga Vojvodina izvan Srbije? Famoznu deklaraciju, osim predsednika, niko nije pomenuo za proteklih stotinu dana protesta. Po običaju, ono najvažnije saopštava upola glasa, sotto voce. Dugim koronama tišine podiže tenziju dok oblizuje usne, namešta naočare, brižno gleda, gorko se osmehuje.
Poslednja šansa Aleksandra Vučića je da se proglasi za vođu studenata i formira blokadu ispred Predsedništva.
Njegova blamaža nema granica. Vrhunac bestidnosti je kada pokušava da veličinu studentskog protesta prikaže kao svoju vlastitu. Da sebe stavi u prvi plan. Jer, „ovo što se dešavalo u poslednjih tri, četiri, pet meseci, nijedan čovek ne bi politički preživeo“, zapomaže predsednik. „To se nije dogodilo ni Ficu, ni Orbanu. To se nikada nikome u toj meri i na takav način nije događalo, a mi smo opet uspevali da guramo zemlju napred.“
Koji to mi guraju zemlju napred? Da li misli na studente?
Ili bi on da preuzme vođstvo? Dirljiv je njegov pokušaj da kao Tito, na čelu kolone, jezdi severom Vojvodine. U stopu ga prati De Gol, koji se svojevremeno, podsetiće nas predsednik, suočavao sa 11 miliona demonstranata, a tri meseca kasnije pobedio je na izborima. Važno je samo biti strpljiv u ovim trenucima kada je Srbija napadnuta i spolja i iznutra. Jer, on je brani.
Od studenata? I stotina hiljada njenih građana?
Poslednja šansa Aleksandra Vučića je da se proglasi za vođu studenata i formira blokadu ispred Predsedništva.
Blokadu? Ili, ipak, barikadu?
