„Bio je to šifrirani znak u vidu triju plutajućih bačvi privezanih za dno. Taj tihi signal vidio sam s obale. Gledao sam to razgraničenje od najranijeg djetinjstva. Prvi red bačvi koje su bile udaljene samo sto metara od obale bio je ‘savjetodavni vez’. Djeca i neplivači mogli su ići do tih bačvi. Drugi red bačvi bio je u nešto dubljem moru, zacrtan na dvjesto metara od obale. Ove bačve bile su svima posljednje upozorenje. Najznačajniji među tim bačvama bio je treći red. Crvena linija. Iza nje nije bilo drugih upozorenja. Svi smo znali: iza ‘trećih bačvi’ veliko je otvoreno more. Ništa nije Albaniju snažnije izoliralo od tih samotnih bačvi prikovanih za morsko dno“, piše albanski pesnik Arian Leka u nedavno objavljenim esejima Skrivena strana albanskog socijalističkog vrta (Fraktura, Zagreb, 2025).
Prošlog leta proveo sam mesec dana u tom „vrtu“ u kojem bačve više ne određuju granicu slobodnog sveta. Dovoljno je bilo posetiti Bunkart ‒ podzemni bunker u srcu Tirane, koji je nekada bio baza albanske tajne policije Sigurimi, pa naslutiti razmere monstruoznog projekta totalne izolacije jedne zemlje. Izgrađen tokom komunističkog režima, služio je kao sigurno sklonište i centar za nadzor, gde su se nalazile sobe za ispitivanje, špijunska oprema i skriveni dosijei. Iza hladnih betonskih zidova pratilo se, manipulisalo, ućutkivalo. Danas se na tom mestu otkriva mračna istorija političkog progona u Albaniji.
Represija koju sprovodi srpski Enver toliko je uznapredovala da je mirno razrešenje krize sve neizvesnije. Korupcija je okovala Srbiju. Protesti studenata i građana se neće zaustaviti, jer režim ogrezao u pljački i zločinu sve brže seče granu na kojoj sedi
Neprikosnoveni vođa, Enver Hodža, četiri decenije vladao je Albanijom okruživši je bodljikavom žicom, hiljadama bunkera, plutajućim bačvama, danonoćnom propagandom, sve vreme indukujući kod stanovništva strah i paranoju. Samo u uslovima potpune izolacije bilo je moguće da se režim održi. Taj nakaradni univerzum opstajao je decenijama, jer je svaki Albanac nosio u sebi jednog malog envera hodžu. Programe jugoslovenske televizije gledali su stišanog tona, pa su filmovi nalikovali na neme pokretne slike Čarlija Čaplina. Ali, najteže od svega bilo je gledati bez tona fudbalske utakmice stranih klubova.
„Koliko je propuštenog vriska sreće bilo u mojim grudima! Koliko očajnih glasova! Bez vikanja kad padne gol. Bez uzdaha zbog neostvarenih prilika. Kad bi zabili gol, nitko ne bi uzviknuo. Svi bi podizali ruke, bez riječi bauljali stanom, otvarali usta, ali nijemi. Svi smo činili isto premda nismo shvaćali koga se to u stvari bojimo“, pita se Arian Leka. „Zidovi su imali uši. Susjedi su imali uši. Država je imala parabolične radare, a izražavanje sreće zbog činjenice da su stranci zabili gol značilo je da se radujemo uspjehu neprijatelja. Zbog te represije i straha nismo vikali kad smo trebali.“
Davno nisam pročitao tako očaravajuću pesničku knjigu u kojoj se vrlo suptilno analizira stvarnost jedne zemlje. Povremeno mi se činilo da među koricama Skrivene strane albanskog socijalističkog vrta proviruje Srbija i njena cerekajuća maskota Aleksandar Vučić. Represija koju sprovodi srpski Enver toliko je uznapredovala da je mirno razrešenje krize sve neizvesnije. Korupcija je okovala Srbiju. Protesti studenata i građana se neće zaustaviti, jer režim ogrezao u pljački i zločinu sve brže seče granu na kojoj sedi.
Jedan od najstrašnijih eksponata u muzeju Bunkart u Tirani je krevet u obliku kaveza koji onemogućava zatočeniku svaki pokret. Da li je to rekvizit koji priželjkuje majstor Kričak, načelnik Uprave kriminalističke policije, koji je letos u garaži Ministarstva spoljnih poslova Srbije zlostavljao studentkinju Nikolinu i pretio joj silovanjem?
