Mnogo je strašnih izdaja ovih dana. Nož za nožem u leđa Srbiji, a nisu Bugari. Štaviše, il’ braća, il’ dojučerašnji prijatelji.
Rusija i Turska na ivici su da ih predsednik Srbije Aleksandar Vučić pretefteri iz sveske „prijatelji“ u svesku „partneri“. Jer znate već kako je on sve to kategorisao, imaš u svetu prijatelje i partnere. Ovi prvi su prijatelji (ili u slučaju Rusa braća), a ovi drugi su… pa, sarađujemo sa njima samo ako moramo i zato što moramo. Ne volimo ih ič ili ih eventualno voluckamo pomalo, zavisno od situacije i perioda, ali držimo i leđa i zadnjicu uza zid kad su nam u blizini. Za svaki slučaj.
Prvo su nas izneverili Rusi. Dobro, ako ćemo realno, izneverili su nas pre njih Amerikanci, jer su najpre oni uveli sankcije Rusima, a nekako se potrefilo da mi baš dosta zavisimo od toga, ali to su, na kraju krajeva, Amerikanci. Iako pokušavamo, što se kaže, da mu se uvučemo u Mar-a-Lago na sve moguće načine, pa i bukvalno, Tramp je pokazao da mu se ne može verovati još onomad kada je posadio srpskog predsednika na hoklicu i tutnuo mu da potpiše stvari koje ovaj nije imao pojma ni da treba da potpiše, al’ je ipak potpisao.
Kad braća zavrnu
Zaveo ga je Tramp dekanterom i hemijskom olovkom iz suvenirnice Bele kuće i ruka sama letela po papiru gde god je trebalo. Potom je, kada je otišao na svoje imanje na Floridi, iskulirao našeg predsednika, pa je onda predsednik mnogo lago da nam objasni šta se tamo desilo. A sve to, da podsetimo, dolazi od čoveka kojem smo čak i na bilbordima klicali „Trampe, Srbine!“ kada je pobedio na izborima i kojeg smo pro bono počastili jednom od najekskluzivnijih lokacija u centru prestonice.
Ajde što Vučiću ne valja njegov narod, naći će već neki bolji, ali da li je moguće da ni ostatak sveta nije ni za šta
Ali vratimo se na Ruse. Podleti NIS pod sankcije, a Rusi umesto da kažu „Drugari, znamo da vam sve zavisi od ove kompanije koju smo za bagatelu onomad kupili od vas, pa evo, olakšaćemo braći, recite šta treba, sve ćemo da uradimo!“, oni kao da gledaju da nam zakomplikuju još više. Ne samo da su u NIS-u bili u fazonu: „vidite vi to sa Putinom, nemamo ti mi pojma. Plan za poslovanje? Kakav plan? Kakvo poslovanje?“, nego nas je baćuška Putin zavrnuo za gas, pa umesto da dobijemo ugovor na tri godine, mi ga dobismo na tri meseca, da može lagano da se zavrne i sam gas ako budemo pokušali nešto nevaljalo, recimo nacionalizaciju NIS-a. Što je čudno pošto Rusi inače vole nacionalizaciju, ali izgleda da je malo drugačije kad ti nacionalizuješ tuđe nego kad neko nacionalizuje tvoje, a naša slovenska braća ipak više vole ovu prvu varijantu.
Osmanska posla
I dok mi gledamo gde ćemo da instaliramo novu cevku za naftu, dojučerašnji prijatelj Redžep Tajip Erdogan nam je zabio nož… ovaj, dron u leđa. Iste one oko kojih smo i mi pregovarali sa Turskom, on sad valja Prištini. E sad, da li je predsednik Turske obećao predsedniku Srbije da neće da valja Prištini nego samo nama, to ne znamo, ali Vučić se silno naljutio na Erdogana. A kupili smo od njega i dronove, Vučić je Tursku oslovljavao sa „Turkije“, a pred Erdoganom se čak šepurio izgovarajući njegovo prezime u originalu „Erdoan“. I ništa od toga nije bilo dovoljno!
Pa šta još čovek da uradi? Kuda ide ovaj svet, kada više nikome ne možeš da veruješ?! Pa zar je moguće da smo samo mi iskreni i pošteni i nikad ne gledamo da nama bude dobro, a svi ostali samo gledaju svoj interes? Ima li uopšte u tom i takvom svetu mesta za jednu ovakvu državu i za jednog ovakvog državnika? Ajde što mu ne valja njegov narod, naći će već neki bolji, ali da li je moguće da ni ostatak sveta nije ni za šta? Pa gde da nađe novu planetu? Jedino da Željko Mitrović, kao naš Ilon Mask sa Aliekspresa, u svom PRDC-u napravi neku raketu, da lepo, brate, krenemo u kolonizaciju neke druge planete, pa sve iz početka. Ovako više ne može.
