Život pod torturom i stalnim pretnjama smrću i odvratnim šovinističkim uvredama izgleda baš ovako kao što se sada osećam. Povremeno mi se čini kao da imam temperaturu koja ponekad naraste toliko da svet oko sebe posmatram kao u magnovenju. Pa mi onda opet proradi racio, temperatura padne i mislim da će i ovo proći, kao i ono pre, kao i sve ono tokom ovih dugih decenija maltretiranja i kinjenja kojem sam izložen. I moja porodica, ni kriva ni dužna za to što sam ih zapao baš ovakav ja.
Pišem ovaj tekst iza ponoći, i tišinu noći remeti samo komšiluk u nekom stanu u kojem se svakog bogovetnog dana, po čitav dan, gleda taj neki rijaliti, „Zadruga“, „Elita“, šta li je već. Valjda su gluvi pa „napanje“ televizor i onda noć para neprestano onaj „piiiiiiip“, zvuk kojim se valjda prikrivaju prostakluci u tom „programu“. Taj „piiiiiiip“ dominira, kao da ništa drugo i ne izgovaraju nego „piiiiiiip“. Taj „piiiiiiip“ me nekako asocira na ove što mi prete. Barem na one „entuzijaste“ među njima. Jer lako mogu zamisliti u šta se mozak pretvara nakon takve metode mentalnog „piiiiiiip“ zlostavljanja.
„Sloboda govora“ cveta na Tviteru u svim nijansama crne: stižu mi krvavi i čisti noževi, maljevi, čekići, obrasci za identifikaciju u masovnoj grobnici, poziv za Potočare… „Ljubav“ stiže i preko Fejsbuk mesindžera, preko fakultetskog mejla
Međutim, „piiiiiiip“ zlostavljači koji nam prete nisu tako brojni. Daleko je veći broj onih koji to rade po komandi. To su takozvani botovi. To je čitava jedna farma botova koja radi po komandi, na dugme, baš teledirigovano. Tviter je ubedljivo najgori, sa tendencijom da bude još gori, s obzirom na gazdu. Tamo „sloboda govora“ cveta u svim nijansama crne: stižu mi krvavi i čisti noževi, maljevi, čekići, obrasci za identifikaciju u masovnoj grobnici, poziv za Potočare… „Ljubav“ stiže i preko Fejsbuk mesindžera, preko fakultetskog mejla. Onda mi objave broj telefona pa kreću da zovu, da šalju poruke na Viber, Whatsapp, SMS… Ta naoružana i za klanje spremna botovska formacija možda nosi ime „Dinko Šakić“, ko zna. Bilo bi skroz logično.
Kada mi temperatura opet naraste, onda razmišljam od koga mi preti veća opasnost: od piiiiiiip-ovaca ili od ovih programiranih? Računam, ako me mlatne ili ne daj bože nešto gore, neko od botova, biće jasno da to nije uradio on nego je Poznat Neko pritisnuo taster. Recimo, onaj Milenko Jovanov koji je u sredu grmeo mržnju o meni sa skupštinske govornice. Pa je odmah potom, te noći na ulazu u našu zgradu zagrmeo grafit crnim slovima ispisan u kojem mi poručuju da će me ubiti. Jer, poruka jeste: znamo gde stanuješ. Drugi put za tri godine isti scenario.
Ili da me mlatne neko od onih piiiiiiip-ovaca? Dobro, njemu nije direktno naređeno, kao onim klincima koji su išarali grafit i brže-bolje pobegli u mrak u kojem i inače obitavaju. Ali, suštinski dođemo na isto. Kao ona filmska scena, kada se jedan običan čovek, gledajući Drugi dnevnik RTS-a u vreme rata u Bosni, besan podigne sa stolice, izađe da stopira da bi otišao u dobrovoljce i da bi se „osvetio balijama“. Ustopira kamion sa švedskim registarskim oznakama, u kojem piči turska muzika a sa retrovizora visi turska zastava. I pita brkatog vozača: „Kako je kod vas u Švedskoj?“ Ništa njemu pod milim bogom nije jasno. Ali ga to ne spreči da ode i da pali sela koja lepo gore po Bosni. I njega je dakle, nakon što mu je sa piiiiiiip-om isprao mozak, posredno teledirigovao neko od tih milenkojovanova. Zato je važno da pred sudovima odgovaraju pre svega inspiratori zločina.
I onda opet poraste temperatura, pa se izgubi tračak svetlosti, pa me uhvati briga za suprugu, za decu, za porodicu…
I kad misliš da je gotovo, da si pukao, i ti i tvoji ukućani, jer vide, ne možeš ih slagati, da ti baš nije dobro, onda se pojave dobri ljudi. Na ulici, u prodavnici, na Keju, neki „obični ljudi“ prilaze da mi stisnu ruku i da kažu da su uz mene
Pa se onda opet ohladim. I razgovaram sa samim sobom: okej, ovo sada jeste najgore od svih pokušaja linča kojem ste ikada bili izloženi, ali – opet – možda samo žele da nam „uđu u glavu“, da me bace u paranoju, da me blokiraju, da ne mogu ništa drugo da radim nego samo o tome da mislim, da pišem, da se branim, da zovem sve prijatelje u pomoć. Jer to jeste najjeftinija, gotovo besplatna „udbaška“ metoda: da ti ubace bubicu straha u glavu i parališu te. S tim sam se prvi put ozbiljnije suočio tamo negde odmah posle bombardovanja 1999. godine. Bilo je jako gadno. Sam sam prolazio kroz to, nisam hteo da uznemiravam porodicu, imali smo bebu. Toplo ne preporučujem mlađim i svim ostalim kolegama da ponavljaju moj metod „samoizlečenja“. U takvim neprilikama valja potražiti stručnu pomoć. Nije sramota, a pomaže.
Vremenom, čovek očvrsne, postane otporniji, nauči da ne uzima sve to k srcu, štedi porodicu, ne govori im kad proceni da nije opasno. Jer se ovde kod nas mnogo toga nažalost zasniva na metodama samoprocene sopstvene ugroženosti. Jer iza najvećih i najorganizovanijih napada na nas „lajave“ novinare po pravilu stoji država, duboka ili plitka, svejedno.
I kad misliš da je gotovo, da si pukao, i ti i tvoji ukućani, jer vide, ne možeš ih slagati da ti baš nije dobro, onda se pojave dobri ljudi. Na ulici, u prodavnici, na Keju, neki „obični ljudi“ prilaze da mi stisnu ruku i da kažu da su uz mene. Kolege sa fakulteta, kolege iz Mreže akademske solidarnosti (MASA), kolege novinari, prijatelji sa svih meridijana i kao kulminacija sreće – naši studenti! Koji imenom i prezimenom stanu na crtu onim „studentima“ koji bi da me teledirigovano isteraju sa fakulteta. Pa onda tim našim studentima botovi počnu da prete, i da ih vređaju, i proganjaju. I tu me obuzme strašan bes. Jer decu nam nemojte dirati. Ozbiljno vam kažem.
A ta deca, ti naši studenti, nisu deca, oni su u stvari hrabri mladi ljudi sa uvek buntovnog Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. U njima prepoznajem sebe iz 1992. godine kada smo organizovali studentski protest i nosili transparente upućene Slobodanu Miloševiću, među ostalima i: „Predsedniče, zašto će nas bombardovati?“…
