Da li je Osnovna škola „Ribnikar“ postala noćni klub? Kad je pre dve nedelje učenik u školskoj torbi doneo nož, na tom tragičnom mestu ministarka prosvete pojavila se napirlitana – u kombinaciji crne svile i tila. Večernja toaleta usred bela dana!!! Sve je bilo dopunjeno čizmicama sa visokim štiklama u kojima je cupkala ulazeći u nesrećnu školu. Neukus, neznanje ili nehajnost? Svejedno. Kosilo se sa zdravim razumom. Neko, kome je profesija da se bavi ljudskom psihom, zašto i sebi ne pomogne – da nauči kako postoje prilike i mesta na kojima to deluje neprimereno i smešno. Ali, na toj crnoj tački našeg školstva – u vidu objekta koji je trebalo srušiti i napraviti Memorijalni centar kao sećanje na deset palih Anđela – neprimereno jeste, ali smešno nije. Za plakanje je i za ozbiljno razmatranje.
Zašto neko ko je na čelu prosvete daje loš primer mladima koje treba da vaspitava, između ostalog i ličnim primerom? Koju poruku je svojim „modnim izdanjem“ ministarka poslala deci u čijoj školi je tog dana bila? Čemu ih je naučila? Ako nema elementarno poštovanje prema majskim žrtvama masakra, zašto to vidljivo pokazuje? Zašto tim nesrećnim roditeljima – ona, kao neuropsihijatar, džara sveže rane? Zašto kao doktor za dušu, njihove duše ne leči nego ih dodatno razboleva? I zašto sve nas koji saosećamo u njihovom bolu sluđuje, umesto da i nas leči od ludila, u koje nas je uvalila ova vlast, čiji je ona istaknuti predstavnik? I zašto to ludilo na ovaj način podstrekava? Jer, posle ministarkinog noćnog izdanja usred podneva ispred crnog „Ribnikara“, kako ostati normalan?
Kažete, nema dovoljno ljudi na protestima, to vas demorališe. Bilo bi ih više kad biste i vi, kojima je udobnije da gledate prenos na te-veu, izašli, da šetamo zajedno
Treći maj – Ana, Bojana, Sofija, Ema, Andrija, Katarina, Mara, Adriana, Angelina i Dragan. A već sutradan Orašje i Dubona, kao posledica pomeranja dana žalosti – zbog utakmice!!! Na jednom mestu se slavilo, na drugom se pucalo, kao da se dan pre toga ništa nije dogodilo. Film strave i užasa? Ne. To je naša istina.
Bio je to okidač da se na svoj način uključim u borbu protiv nasilja. Počela sam da objavljujem aforistične crteže na Fejsbuku, koji se dele na društvenim mrežama. Objavljujem ih i dalje. Ne odustajem. Borim se protiv vlasti kojoj je ubiti, samleti, sakriti… i sluđivati građane, kao „dobar dan“. Borim se protiv svega što me ljudski vređa. Ne želim da budem zatočenik nakaradnog sistema. Čak i da ostanem usamljena u toj borbi, optimizam neću da izgubim, jer ga negujem u sebi. Posebno ne želim da u zaborav padnu nevini Anđeli koji nas gledaju s neba, umesto da budu tu sa nama, u nežnom zagrljaju roditelja, braće, sestara, baka, deka, drugara… Da li pamtite njihova imena? Maločas sam ih pomenula. Baš u ime toga, što lako zaboravljate, moja borba kao pojedinca nije uzaludna – želim da vas podsećam…
Da vas priupitam još nešto… Nije vas strah kad sedate u domaće avione koje tehnički održava firma koja ih je do juče džogerom čistila? Ne plaše vas mrtve zgrade u kojima niko ne živi osim narkomana? Svejedno vam je što imamo više stanova nego stanovnika, a grade se novi, novi i novi…
A, šta vi radite? O čemu razmišljate kad prođete ulicama Kralja Milutina i Svetozara Markovića? Meni se svaki put zacrni pred očima. I svaki put zaplačem. Niste valjda zaboravili tu decu i njihovog čuvara?! Niste valjda odustali od borbe protiv nasilja – da se zlo ne ponovi i da se u našem trulom sistemu nešto promeni? Niste valjda… Ali – ne valja vam niko iz opozicije? Čekate nekog po svojoj volji? Razmišljate li, koliko će ovi koji nas lažu i zabadaju nam prst u oko – naivno pitajući – šta vam je… dokle će oni da vladaju ako se predamo? Zar vam nije žao da odustanemo i zar vas nije sramota da uloženu energiju, tek tako, prospemo. Kažete, nema dovoljno ljudi na protestima, to vas demorališe. Bilo bi ih više kad biste i vi, kojima je udobnije da gledate prenos na te-veu, izašli, da šetamo zajedno. Udruženi, lakše i brže bismo ih smenili. Razumela bih i vašu pasivnost kad biste me ubedili da vam je lepo i da ništa ne biste menjali. Razumela bih i kad biste nakon odgledanih svakodnevnih vesti mirno zaspali. Al’ ne razumem nas koji ne pristajemo na pristajanje i na nasilje, zašto smo posustali? Jesmo li razočarani? Nemamo pravo na to, jer tek smo počeli…
A vi koji ste i protiv ovih i protiv onih, vi koji kažete „svi su isti“, pa vas politika ne zanima, vi mi tek niste jasni. U kom vi svetu živite? O čemu razmišljate? O čemu maštate? Čemu se nadate u ovoj truloj zemlji? Politika nije samo ime onog ko je na čelu države. Politika je i hleb i mleko i kirija i struja. I udžbenici i ekskurzije vaše dece i vaših unuka. Politika je voda koju pijete i vazduh koji dišete. Politika je vršnjačko nasilje, politika je kad vas šef ucenjuje jer niste član njegove partije. Politika je kad kradu vaše glasove… Da vas podsetim, da ne zaboravite… Neko je u vašem stanu bio vaš podstanar, a da to niste znali. I glasao je umesto vas u vreme izbora. To vam je bila njegova „kirija“, koju ste vi platili.
I dalje vas politika ne zanima?
Kapiram. Odgovaraju vam jeftiniji parizer i keks „petit“, koje vam nudi predsednik po nižoj ceni i isteklog roka trajanja. Presrećni ste kad vam udeli koju kintu više, a ne kapirate da je tu kintu uzeo iz vašeg džepa. Ne smeta vam kad vam „pumpaju“ račune za struju, a sistem u EPS-u šatro pao. Niste besni ni kad vam EPS-ov brat lažov, EDS, odokativnom procenom određuje cifre od kojih vam se muti pred očima.
E, baš me briga za vaše brige. Politika vas ne zanima.
U kom vi svetu živite? O čemu razmišljate? O čemu maštate? Čemu se nadate u ovoj truloj zemlji? Politika nije samo ime onog ko je na čelu države. Politika je i hleb i mleko i kirija i struja. I udžbenici i ekskurzije vaše dece i vaših unuka. Politika je voda koju pijete i vazduh koji dišete
Da vas priupitam još nešto… Nije vas strah kad sedate u domaće avione koje tehnički održava firma koja ih je do juče džogerom čistila? Ne plaše vas mrtve zgrade u kojima niko ne živi osim narkomana koji se u praznim gajbama opušteno bodu i umiru? Svejedno vam je što imamo više stanova nego stanovnika, a grade se novi, novi i novi… Ne smeta vam što niču neboderi na zelenim površinama ispred vaših prozora s kojih ste gledali decu kako pikaju loptu? Ne guši vas najzagađeniji vazduh na svetu i nemate probleme od zatrovane vode? Sve vam to smeta, ali uz pilule za smirenje, sve zaboravljate. Brišete stvarnost lekovima… To je recept za vaš život, prepisuje se kod doktora.
Politika vas ne zanima. Ne zanimate ni vi mene, prema vama sam ravnodušna.
Očajni ste, besni i namršteni. Vaša dedovina prodata je stranim firmama, a kintu niste dobili. Ostali ste bez svog voćnjaka i svoje njive. Moraćete da se iselite iz rodnog mesta u kojem su živeli i vaši preci, jer su baš na tom mestu pronašli litijum. A, litijum je ovoj vlasti važniji od vaših života. Kao džakove krompira premeštaju vas s mesta na mesto, jer su vam ognjišta prekopana. To je politika – u kojoj oni imaju i mogu sve, a vi ste nemoćni, bez igde ičega.
Politika je vršnjačko nasilje, politika je kad vas šef ucenjuje jer niste član njegove partije. Politika je kad kradu vaše glasove… Da vas podsetim, da ne zaboravite… Neko je u vašem stanu bio vaš podstanar, a da to niste znali. I glasao je umesto vas u vreme izbora. To vam je bila njegova „kirija“, koju ste vi platili
Da li vas politika i dalje ne zanima? Ako je odgovor isti – tako vam i treba.
Nastavljam sa svojim aktivizmom, bez obzira na vas kojima se uprkos izrečenog politika gadi. To je način na koji mogu i umem da se borim kao slikarka, kojoj politika nije potrebna da bi nešto od nekog dobila. Želim samo da živim u normalnoj zemlji, sa normalnim ljudima. I da budem srećna. Eto, to me zanima.
Kad bi svaki pojedinac, na svoj način, iskazao bunt protiv ovog sistema, ni lažni glasači ne bi ovoj vlasti pomogli da budu brojniji. Verujem da nas je više, samo probudite optimizam u sebi. A, vi koji ste uspavani ili razočarani i kojima je ravno odavde do Kosova, nastavite tako – ako vas nije sramota.
Samo pazite, RADAR sve snima. Kad jednom pobedimo, a pobedićemo – nema preletanja.
