U ovim tužnim danima, kad roditelji jednog deteta ostaju bez onog najdražeg… U danima kad njihov život nakon svega postaje besmislen… U danima kad zbog toga Srbija tuguje… trebalo bi da se zapitate – šta se događa sa zdravstvom – pod vašom vlašću!? Umesto toga, vi na svojim medijima targetirate doktora kao blokadera. Ne upuštate se u to da li je doktor stručan ili nestručan, već da li je vaš ili naš. Degutantno je što tragediju jedne mladosti, prevodite na polje politike i to zloupotrebljavate. Tužno je što politizirate smrt deteta i tugu njenih polumrtvih roditelja – majku i oca male Eme, koja je preminula posle rutinske operacije krajnika u čačanskoj bolnici. Umesto da plačete i da saosećate kao neko ko je takođe roditelj, vi skupljate političke poene. Po vama, ako je doktor vaš politički protivnik, vi niste krivi. Kriv je blokaderski pokret. A oformljen je da ubija pacijente. Morbidno do bola, a bolno do vriska.
Koristite ovu tragediju, jer to je jedan od načina – da građanima ogadite one, od kojih se bojite. Na perfidan način uzdižete sebe i perete sistem koji je vašim dolaskom urušen. U zdravstvu najviše. Otpuštanjem svojih političkih neistomišljenika, poput svetski čuvenog i priznatog doktora Dugalića i njemu sličnih, pokazali ste, da vam je na prvom mestu – politička podobnost, a ne ugled i stručnost. Otud i sumnja, da biste u čačanskoj ili bilo kojoj bolnici u Srbiji, imali blokadera na platnom spisku. Uostalom, to je nebitno. Čak i da ste iz razloga vaše lažne objektivnosti, zaposlili dotičnog doktora, taj čovek bi morao da bude stručan. Ako nije tako, ko je kriv? Pa, vi. A ko bi drugi?
Na svojim medijima targetirate doktora kao blokadera. Ne upuštate se u to da li je doktor stručan ili nestručan, već da li je vaš ili naš. Degutantno je što tragediju jedne mladosti, prevodite na polje politike i to zloupotrebljavate. Tužno je što politizirate smrt deteta i tugu njenih polumrtvih roditelja
Državne bolnice bile su nekada najsigurnija mesta. Ustanove u kojima su radili stručnjaci. Svetski priznati. Vi ste ih oterali. Zašto? Zato, jer nisu vaši. Ne prodaju se za šaku para kršeći Hipokrata. U ime tih nekadašnjih i današnjih velikih i stručnih doktorskih imena, u ime tih ljudi odanih ovoj profesiji, u ime tih poštenih i časnih doktora, žao mi je što se danas o zdravstvu priča – na ovaj način. Velika doktorska imena, postaju kolateralna šteta politike koju vi vodite u svemu, pa i u zdravstvu – gde najviše boli. I pacijente i doktore, medicinsko osoblje…
Pritom i sami priznajete, da još uvek ne znate da li je bila greška lekara ili nije bila greška lekara. Zašto onda pričate o tome? Da biste sebe stavili u središte te tužne priče. Jer, kako rekoste u nekom trenutku, kao bajagi ucveljeno – kao što vidite, ja sam ćutao, i nisam hteo da vam kažem, da je lekar koji je operisao devojčicu Emu bio među prvima koji je meni govorio da sam ubica, da su mi ruke krvave i tako dalje… Zar vas nije sramota da sebe utrpavate u ovu tragediju? U tragediju o Emi, koja je samo dva dana ranije sa drugarima, u vrtiću, proslavila svoj četvrti rođendan? O Emi, čiji su roditelji trog dana bili srećni, kao sve mame i tate kad su dečiji rođendani. Obukli su joj najlepšu haljinu, ukrasili su joj tortu – da počasti drugare i da se se fotka sa njima. Ta slika danas boli. Ema sa svojim vršnjacima gasi svećice – ne znajući da će par dana kasnije, ti isti dečaci i devojčice – paliti sveće. Na njenom grobu! Ta poslednja Emina rođendanska fotografija, njene ranjene roditelje neće podsećati na njen najveseliji dan. Sećaće ih na horor iz kojeg se Ema nije probudila. Ako vam je taj, kako rekoste doktor- blokader pretio, zašto to ne rekoste ranije, nego baš sad? Da se reklamirate – po vašem običaju!
Otpuštanjem svojih političkih neistomišljenika, poput svetski čuvenog i priznatog doktora Dugalića i njemu sličnih, pokazali ste, da vam je na prvom mestu – politička podobnost, a ne ugled i stručnost
Pokušajte da se stavite u ulogu onih roditelja, koji na apsurdan i neočekivan način gube svoju decu. Ribnikar, Orašje, Dubona… nadstrešnica u Novom Sadu… trotoari, pešački prelazi… I kamen bi zaplakao na sve te izgubljene mlade živote. Ali ne i vi. Vi ste neranjivi. Vi emocijom niste čipovani. Jer, kako rekoste nakon ove tragedije sa Emom i još jednim momkom odmah nakon toga – u istoj bolnici – razumem da se desi jedanput, razumem da se desi dvaput, da zbog greške lekara neko strada, Pa, desi se… Život. Aman bre ljudi, nemoj da čitamo to svakih deset dana. Kakva bezosećajnost i pogrešno brojanje žrtava. Predsedniče, u zemlji koju vi vodite u sunovrat, svakog dana mladi stradaju. Vaši mediji, kriju to od naroda, a vi se pravite da tobož ništa ne znate. Mirno izgovarate – pa, desi se… Život. Nije to život, već – smrt. Zapamtite. Smrt jedne devojčice i jednog momka. O kakvom životu – nakon smrti – vi pričate?
I… nije tu kraj vašoj morbidnosti. Kad su saznali da je lekar blokader, više ni dete nije važno – to rekoste za nas, koji svakodnevno oplakujemo Emu. A ceo Čačak, danima izlazi na ulice. Ljudi iskazuju svoju bol i podržavaju nesrećne Emine roditelje – na putu do istine. Milion pitanja, koja sem vas, svi normalni ljudi postavljaju. Zašto Ema svojoj mami i svom tati nije poletela u zagrljaj kad su je izvodili iz bolnice? Zašto se nakon operacije nije vratila svojoj kući? Zašto nije utrčala u svoju sobu da uzme omiljenu lutku? Zašto nije zagrlila drugare iz svog obdaništa? Zašto nisu nastavili započete igre, pre njenog odlaska u bolnicu? A, otišla je na dan-dva, da začas izvadi taj teći krajnik, koji je svaki čas smara i odvaja od njih? Mnogo je pitanja, a istina je samo jedna – Ema je sada tamo, gde nije smela da bude – sa svoje četiri godine.
Poslednja Emina rođendanska fotografija, njene ranjene roditelje neće podsećati na njen najveseliji dan. Sećaće ih na horor iz kojeg se Ema nije probudila. Ako vam je taj, kako rekoste doktor- blokader pretio, zašto to ne rekoste ranije, nego baš sad? Da se reklamirate – po vašem običaju!
Posle ove vaše ogavne izjave, gde stručnost doktora procenjujete sa vaš i naš – i nastavljate da trabunjate kako nam nakon tog saznanja, dete nije važno – bacila sam telefon, isključila sam teve i spustila roletne… Da razmislim… Ne – šta je sa vama. To je jasno. Već – šta je sa nama? Zašto cela Srbija ne ustane? U većini, ovo je pošten narod – i nismo zaslužili da nam vi budete predsednik?
