Otkad ste vi na vlasti sumnjam u sve, pa i u nove godine. Ne verujem ni vašim pričama, ni vašim kalendarima… Verujem u ono što je bilo. Poput 25. decembra protekle godine, kad rekoste – Kobrama mogu rasterati i razbacati studente, za 6-7 sekundi… ali… Šatro, fini ste, pa nećete.
Volim kad karte otvarate…
Mladima pretite, a glumite žrtvu. Narodu predstavljate kako su njihove reči za vas ubojite. Ajd sad iskreno… Šta ćete vi studentima? Šta s vama da rade? Oni samo traže da poštujete zakone, o koje se oglušujete. Uplašeni ste. Mladi su uporni, to niste očekivali. Taj odred vojne policije koji pominjete i kojim studentima pretite, odgovoran je za protivteroristička dejstva, za specijalne operacije… i tra-la-la… Reaguju i kada su u pitanju visoke vojne inostrane delegacije koje borave u Srbiji – ako su bezbedonosno ugrožene. A, koga su studenti ugrozili? Koga su ugrozili građani koji njih podržavaju? Vi ste ugrozili sve one koji su vašim neznanjem i javašlukom nastradali. Zato smo svi na ulici. Na ulici tražimo pravdu, jer su institucije zakazale. Te zmijoždere, Kobre o kojima pričate, pošaljite sebi i svojim pajtašima, pa se razbijajte. Studente ne uplićite u te mračne radnje, time ih ugrožavate. Srećom, sve okreću na šalu. Pevaju vam – baci kobre da se igramo. Za njih, vi niste ni batina, ni bog otac, već samo jedan običan državni činovnik, naj-najobičniji predsednik.
Gledala sam vas na teveu. Strah vas je razbijao. Nepovezane rečenice. Tikovi. Podrhtavanje. Sve je bilo jasno, čim ste pomenuli specijalne jedinice. O njima ste šatro samo razmišljali… Mogli ste, a niste! Nije nego. Neko kome to na pamet ne pada, taj to ne pominje. A vi ste to naglasili…
Kad su ti mladi ljudi protestvovali ispred zgrade u kojoj ste držali konferenciju za medije, ponovili ste – mogao sam, samo da sam hteo, da izvedem kobre da ih razbucamo sve ne bi trebalo šest sedam sekundi. Zar nije bilo 6-7 sekundi u vašem prvom obraćanju na tu istu temu? Omaklo vam se? Nije. Izletelo je iskreno. Grč na licu rekao je da su Kobre – kec u vašem rukavu. Gledala sam vas na teveu. Strah vas je razbijao. Nepovezane rečenice. Tikovi. Podrhtavanje. Sve je bilo jasno, čim ste pomenuli specijalne jedinice. O njima ste šatro samo razmišljali… Mogli ste, a niste! Nije nego. Neko kome to na pamet ne pada, taj to ne pominje. A vi ste to naglasili…
U Sava centru, Kobre ste pomenuli i vašim „studentima“, od kojih je većina bila pred penzijom. Utvrdili su gradivo i nisu vam tapšali snažno – kao ranije. Nisu bili ni ushićeni, ni veseli, kao nekad kad su vam verovali. Po običaju, na silu ste ih doveli. Provalili su da na taj način vladate. Bilo im je jasno kako ih koristite. Lažnu ljubav prema vama, duboko su skrivali… Možda im još koji put zatrebate – dok ne odete, pomišljali su. Ne sluteći ništa, gdegod se pojavite, govorili ste na istu temu. Kobre, pa Kobre, uhvatili ste se kao pijan plota. Sebe ste citirali. E, pa ne može. Vi s Kobrama, blage veze nemate. Ne odlučujete, ni kad, ni gde, ni kako će Kobre reagovati. A, umislili ste da komandujete njima. Time ste prekršili pravila, koja ne bi smeli kao predsednik. Običan, najobičniji predsednik – kako studenti rekoše. Mada se vi ponašate kao da ste predsednik samo onih, posebnih, kojima vi vladate.
Čim karte otvorite, vi pobrljavite…
Tog 25. decembra mene ste prepali. Bojim se zmija i kad ste Kobre pomenuli, sva sam se stresla. Mladi koji protestuju, ne plaše ih se. Zmije su im kao igračke. Ne mislim na vojne jedinice koje ste pomenuli, njima se oni ne bave, o njima ne razmišljaju. O njima vi razmišljate. Bojim se pravih pravcatih kobri, poreklom iz Indije i jugoistočne Azije, a to me asociralo na njih. Pa sam se setila, da je to najveća otrovnica na svetu, koja svojim ujedom može da otruje dvadesetak ljudi. Otrovnije su jedino – vaše otrovne rečenice, zaključila sam. Čim progovorite, padne stotina. I kobre ste nadmašili. Zato ste se vi Kobri i setili, da nas zaplašite. A, zašto, kad imate policiju, batinaše i funkcionere, koji sve po vašem nalogu rade? Da ih protiv nas bude više? Da! Vi u tome uživate. Kobre! Kako to gordo zvuči! Da nam se od straha noge odseku kad to izgovorite – a vi da nastavite…
Kobri ste se i setili, da nas zaplašite. A, zašto, kad imate policiju, batinaše i funkcionere, koji sve po vašem nalogu rade? Da ih protiv nas bude više? Da! Vi u tome uživate. Kobre! Kako to gordo zvuči! Da nam se od straha noge odseku kad to izgovorite
Šibicarite… Volim kad tajne odajete. Da brže odete…
Evo lepih želja… Za vas, naravno. Adresa – Andrićev venac, tamo obitavate. Čestitam, odoste! Nisu vam rekli? Pošta je kasnila zbog štrajka poštara… evo, sad znate. Da, da. Otišli ste! Srećna vam N(ova) godina bez nas. Srećna i presrećna. I vama i nama. Šta još da zatražim od Deda Mraza da vam naknadno donese u znak zahvalnosti što zbrisaste? Da vam s leđa skine balast vlasti koji ste nosili? Podrazumeva se. Nije bilo lako nositi taj teret. Bilo bi pametnije da ste se vlasti ranije odrekli. Na nebu vidim sjaj, koji nije postojao dok ste vi nebom vladali, a zemljom upravljali. Sve se razvedrilo otkad ste otišli. N(ova) godina odnela je mrak sa vama. Studenti nisu penzioneri da im jajima i paštetom oči mažete, ne bi li bili slepi… Mladima su oči – širom otvorene. Oni neće poklonjene stipendije, ni jeftine stanove… Neće da ih vi kupujete. Oni bi da sami zarade.
Otvorili ste karte previše…
Trinaest godina gazili ste narod. Umesto obraza, nosili ste đonove. Čega bi se pametan stideo, mnogi su se dičili. Vaš đon bio im je lek na ranu. Drugu stranu medalje, vi ste im uskratili. Cilj vam je bio da budu gluvi, da budu nemi – ne bi li vi trajali. Kako vam je moć izmicala, sve više ste šlajfovali. Jednom ste u besu rekli tim svojim podrepašima, da ste nezamenjivi. Da vam ja odem, vas ne bi bilo. Ko bi za vas znao?, naglasili ste. Umesto da ustanu i da vas napuste, čuo se aplauz. Niko maramicom svoj obraz nije obrisao. Prepoznali ste ulizice, udvorice, karijeriste i beskičmenjake, željne moći i slave. Samo uz vas su – sve imali.
Kobre o kojima pričate, pošaljite sebi i svojim pajtašima, pa se razbijajte. Studente ne uplićite u te mračne radnje, time ih ugrožavate. Srećom, sve okreću na šalu. Pevaju vam – baci kobre da se igramo. Za njih, vi niste ni batina, ni bog otac, već samo jedan običan državni činovnik, naj-najobičniji predsednik
Kad su vas studenti rasturili kao Panta pitu – kako vi nedavno rekoste u kontra smeru, ti isti su vas prvi napustili. Veslaju na drugu stranu. Mladi su vam doakali svojom pameću. Vama srećan put, a mladima o(p)stanak u zemlji.
Svoje karte ponesite, trebaće vam za tablić s penzosima – na Kalemegdanu.
