Julski račun za struju mi nije stigao, a na šalteru u Masarikovoj mi rekoše da moje brojilo za jul – nije očitano. A kada će? Ne znaju. Usput mi napomenuše da ni jun nisam platila!!! Jesam, imam priznanicu, kažem zaposlenoj. To je bilo samo onako, brojila tada nisu čitana. To što ste platili, to ne važi, očekujte račune i za jun i za jul, reče ona i otkači me.
Ko me to zeza??? Kako su mogli da mi u julu – pošalju račun za jun – ako brojila nisu čitana? Utrošak električne energije čita se odoka, očigledno, pa kol’ko se kome zalomi. Taman da pitam po kom principu rade, gospođica sa šaltera, sa veštačkim trepavicama, proziva sledećeg. Ne ferma me. I nije prvi put da imam posla s nekim ljudima koji tu rade – instruirani da ironišu, da vas grubo otkače, ali i da podviknu – ako imaš želju da vidiš šefa, recimo. A, nakon pomenutog, to sam tražila.
Baš kao prošle jeseni, pred Novu godinu. Moji računi za struju bili su ogromni. Prigovori nisu vredeli, jer idu isključivo putem mejla. Prvo automatski, pa potom i zvanično, uzvrate da je prigovor odbijen. Pisala sam svakodnevno. Sa mnom su se igrali kao s pingpong lopticom, prebacujući me preko mreže EPS-a i EDS-a. I obratno. Zato su i podeljeni na dve službe. Lakše se krade, a teže prigovara. Ko će da se aka od jednih do drugih!? Jedni mere, drugi naplaćuju, a ko je pogrešio, nije bitno. Bitno je da račun bude plaćen. I platila sam. To mi je „najjeftinije“- da ne polemišem s nestručnima koje ste vi postavili.
Imam sve priznanice od edebea. Dva računa – za jun ove godine. Prvi je malo skromniji, a drugi ogroman. Žalbe ne vrede. Treba drpiti još koju kintu. Treba obilaziti Srbiju. Treba narodu pričati bajke o litijumu
Pitam zaposlene – gde mogu da nađem šefa? Prstom mi pokazuju čoveka pokraj vrata – on će vam reći – kažu mi. Neki dedica, moj vršnjak, samo što me nije izmlatio kad sam ga zamolila da me uputi kod šefa. Inače, on ne radi kao obezbeđenje tog objekta. On je tu da vam kaže ljubazno – na koji šalter treba da odete za određeni problem, ili da vas uputi na stručno lice ako problem niste rešili. Molim vas, želela bih da odem kod vašeg šefa, gde se nalazi njegova kancelarija?, pitam krajnje ljubazno. Ja sam ovde šef, ne može dalje, podviknu on. Okej, rekoh mu mirno i ponovih isto pitanje. I tako još jednom, pa još jednom. Sve mislim, šaljivdžija čovek, zeza se… Zašto bi na moju ljubaznost reagovao grubo – razmišljam logično? On i dalje neljubazan. Sa obe ruke na zadnjici, cupka u mestu i pokazuje mi glavom da izađem napolje. Čvrsto ubeđena da se sa mnom šali, kažem mu zezajući se – ako ste vi šef, ja sam bombaš. Baciću bombu ako me ne pustite kod vašeg šefa, očekujući da se na ovo grohotom nasmeje. Jer, mogu da ličim na bilo koga, ali na nekog ko u torbi nosi bombe – najmanje. Pritom, u rukama držim fascikle s računima… I tek tada doživljavam šok!!! Matorac se iskrlješti, stegnu me za ruku iznad lakta i povika – zovite policiju, zovite policiju, ona ima bombu, bombu, bombu – kao da sam bombu aktivirala. Viče on iz sveg glasa, misleći valjda da ću da se isprepadam i da zbrišem. Tu shvatim da imam posla s baksuzom i poslušnikom ove vlasti, koji je sebe visoko uzdigao.
To pravo vi ste mu dali, da bi za vas glasao.
Ali, nemam strah od policije. Ne muvam, ne kradem, svoje građanske obaveze redovno izmirujem… Ako me neko ko čuva vrata, a predstavlja se kao „bog otac“, ovako ponižava, imam pravo da mu uzvratim na isti način – samo kreativnije. Umetnički. Ovo što sam rekla, zvuči toliko nadrealno da samo glup čovek može u to da poveruje. Ko je pametan, taj je razumeo. A, svi su razumeli sem njega. Vuče me deda kroz onu salu, steže mi ruku i viče – zovite policiju, zovite policiju. Bravo, rekoh mu, taman da policiji dam intervju. Novinari će se začas okupiti. Biće to i na bilbordu – sad pred izbore. Sve ću napisati.
Srbija je naša zemlja
Bilo je to desetak dana pre izbora, koje ste kasnije pokrali. Zato ste struju i nabiflali, ne bismo li mi kao građani platili vašu predizbornu kampanju i usput se bavili žalbama EDS-u i EPS-u, koji su se s nama igrali. Za to vreme, vi ste prekrajanjem mesta boravka naseljavali naš grad.
Zovite policiju – vičem sad ja dedi, koji mi ruku ne pušta, ali telefon stavlja u džep – očigledno nespreman na moju spremnost da kažem sve što mi na srcu leži – protiv edebea i ove države. Građani koji takođe prave prigovore na šalteru tiho gunđaju, preplašeni da nešto glasno kažu. U početku nemo gledaju. Potom počinju da aplaudiraju. Čekam da deda pozove policiju, on to ne čini. I dalje viče – marš napolje. Naravno da neću da izađem kad mi on naredi. Pritom, ja njemu persiram, on meni ne. Kažem matorcu – kako vas nije sramota da štitite ovaj režim koji krade svoje građane? Vi ste podrepaši ove vlasti, koja vas vešto koristi za svoj profit. Oni zgrću pare u svoje džepove, a vaši su prazni. Publika počinje da aplaudira. Ohrabrili se. Došlo ljudima do guše, pa ko vele, nek barem neko kaže. Hvala im na podršci. Za razliku od njih, nemam strah da se suprotstavim onima koji me prave budalom. A ova vlast to čini.
Ja sam zaslužila dva junska računa. Tako mi i treba kad se s vama kačim. Jedino mi nije jasno zašto mi ono što sam na prvom računu platila ne oduzeste na novom? Ali, kuća časti. Moja vašu, naravno
Bilo je to krajem prošle godine. Nabiflane račune sam – platila. Bilbord nisam zakupila, jer sam poslednju kintu dala edebeu. Izbori su prošli uz mahinacije i obmane. Usledili su naše skandiranje i protesti. Izborne komisije su krađu potvrdile. Stranci su nam pobedu priznali. I nikom ništa. Vaša reč bila je poslednja i samo to se važilo. Tako je bilo i na drugim izborima, početkom juna ove godine. Samo još ubedljivije i još vidljivije. Oteli ste nam mukom dobijene gradove.
Nezadovoljstvo ljudi raste. Čak i onih koji su u vašoj partiji. Problem rudnika i otrovnih ruda ujedinio je Srbe. Ne želimo da usred Evrope napravite pustinju. Ne damo da nam iz zemlje odlaze deca i unuci. Nemate pravo da nas od njih razdvajate. Suviše smo matori da bismo bežali i mi sa njima, sa svojih ognjišta. A i zašto bi?! Srbija je naša zemlja. Narod se neće umiriti sve dok ugovori o tim rudnicima ne budu poništeni. Stranci s kojima ste dil napravili, nemaju milosti… I zato…
Super ste se setili! Opet struja!!! To će narod zaboleti. Pokrašćete nas nabiflanim i udvojenim računima, pa ćemo litijum zaboraviti. Naplatićete nam za sve nevolje koje smo vam zadali boreći se za budućnost ove zemlje. Posebno za jun – kad ste ponovo morali da se akate sa izborima i da potrošite silne pare na već razrađeno potkupljivanje. Ali… narod se osvestio. Nisu im više dovoljni sendvič i dve crvene. Hoće više. Mi smo sve to platili.
Da li imate savetnike, ili sve ove zajebancije sami smišljate?! Ako je tako, sigurno vam je teško da glavu na ramenima držite – kad u nju toliko ideja stane?! Imam sve priznanice od edebea. Dva računa – za jun ove godine. Prvi je malo skromniji, a drugi ogroman. Žalbe ne vrede. Treba drpiti još koju kintu. Treba obilaziti Srbiju. Treba narodu pričati bajke o litijumu.
Mnogo ste prozirni. Više vam ne veruju.
Kuća časti
Čekam račun za jul. Psihički se pripremam. Kažu mi stručnjaci koje ste proterali iz edebea zbog neslaganja s vašom politikom, da postoje načini kako da račune uvećate, a da u brojkama sve bude čisto – i na našim glupim „pametnim strujomerima“ i na vašim glupim računima. To su vam one mućke sa zonama – crvenom, zelenom, narandžastom, žutom, sasvim je svejedno – bilo kojom duginom bojom. Po vašem proračunu, ja ovih meseci trošim u kilovatima duplo više nego prethodnih godina. A manje vremena provodim kod kuće.
Da me kojim slučajem niste priključili na struju? Možda je moj račun zbog toga tako veliki? Kako žanješ, tako će ti biti, kaže poslovica. Tačno. Ja sam žela, tamo gde nisam smela – na vašoj livadi. A livada je za vas cela Srbija. Svako dobija ono što je zaslužio. A ja sam zaslužila dva junska računa. Tako mi i treba kad se s vama kačim. Jedino mi nije jasno, zašto mi ono što sam na prvom računu platila, ne oduzeste na novom? Ali, kuća časti. Moja vašu, naravno. Nek vam se nađe… Uzgred da pitam – koliko novca treba da spremim za naredni mesec, zbog ovog što sam danas pisala? Ako je to način da me kaznite, molim vas da mi ubuduće tu kaznu – odvojite od potrošene električne energije. Šaljite mi kaznu na posebnom računu, da plaćam direktno vama ili vašoj stranci. Sasvim je svejedno. Adresa je ista.
