Po svom proverenom receptu – ja tako, a vi kako hoćete – znam da ćete srušiti sve što ste naumili. Jer, što naumite – to i učinite. To je vaša glavna karakterna osobina, kojoj se ja divim. Bez obzira na to šta kaže struka i šta kažu građani, vi terate po svome. Nekog poput vas, baš smo zaslužili.
Uvek me u bedaka bace sećanja. Pred očima mi zatitraju brojke i shvatim koliko sam matora. Ovim vašim rušilačkim potezima, uništavate i moje pamćenje. Šta će mi taj balast?! Srušićete zgradu Generalštaba. I Sajam. I hotel Jugoslavija. I još mnogo toga… Više neću morati da prebiram po prošlosti i da razmišljam – kad su ovi objekti napravljeni, ko ih je projektovao, po čemu su značajni. Šta me briga za opštu kulturu koja podrazumeva da sve to znam. U nekom trenutku bila sam ubeđena da ćete ustuknuli pred ovom lažnom elitom koja te objekte brani. Al’ ne date se…
Sravnićete sa zemljom sve što je bilo pre vas, pa ću rođendane slaviti od vašeg rušenja istorijskog Beograda i izgradnje Belgrejda koji ne nosi taj balast. Hvala Bogu i hvala vama zbog mojih novih rođendana. Ne znam kako još da vam zahvalim, sem da vam kažem – računajte na mene. Ne mogu baš doslovno da citiram Đoleta Balaševića i da kažem Računajte na nas, jer ne smem da pričam u ime drugih. U sebe sam sigurna.
Ma, kakva istorija i spomenici? Ko se još loži na to? Što bih se, recimo, podsećala Sajma i Hale 1, oko koje se diže tolika galama, samo zato što je zbog svojih arhitektonskih rešenja i načina izgradnje proglašena za nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture? Ko kaže da nije pokretna? Nekoliko bagera – kulturno – da se kultura otpoštuje i da vide ti stručnjaci koji se bune, kako i te kako može da bude pokretna ta famozna hala. Nešto što je građeno tri godine, od 1954. do 1957, nestaće u jednoj noći, kao Hercegovačka.
U tom timu koji je projektovao Halu 1, bili su arhitekta Milorad Pantović i građevinski inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić. Oni više nisu živi i njima je svejedno. I šta sad ovi elitisti traže preko mrtvih ljudi koji se ne bune? Oni to vama kontriraju, ne ulazeći u vaše razmišljanje koje je krajnje nelogično – ako se shvati bukvalno. Al’, kad se prevede na viši nivo kojim se vi rukovodite, ono glasi – i danas je to najveća kupola na svetu od prednapregnutog čelika, to niko ne spori. Izmerilo se, zabeležilo, fotkalo… I zapisano kao jedno od najvrednijih dela srpske posleratne arhitekture. Sve se po propisu uradilo. Po propisu će biti i srušeno. Ove bundžije ništa ne kapiraju, posebno tu vašu visoku filozofiju…
U ovoj jubilarnoj godini – skloniti taj most da nas ne potresa. A, potresa nas na više načina. Prvo – zato što su ga izgradili naši neprijatelji! Drugo – zato što će uskoro treći svetski rat, a mi se zbog tog mosta još uvek sećamo Drugog, pa nismo u trendu
Zašto bih se kao neka baba prisećala da su Sajam knjiga te i te godine otvarali David Albahari, Svetlana Velmar Janković, Dragoslav Mihailović…? Ili da su na njemu te i te godine bili Erika Jong, Toni Parsons, Ljudmila Ulicka i drugi svetski književnici!? Odmah počnem da prebiram brojke po glavi – koji je to datum bio… I dobijem stres, pošto skapiram da sam već tada imala oho-ho! Ovako, vi ćete to očas srušiti i očas ćete napraviti nešto novo. Biće kao da sam se poput izanđalog Beograda koji rušite – i ja ponovo rodila – šljokičasta i nakinđurena, u stilu Belgrejda.
Evo meni još jedne radosti. Upravo čitam… prvo je na redu Stari savski most. Prvo ćete njega da frljnete. Bravo! U stvari, njega nećete rušiti, njega ćete preneti takvog kakav je – na svojim rukama – na neko drugo mesto. Kad sam čula gde će most da završi, samo što u nesvest nisam pala. Stavićete ga u park – na ušću dveju reka ispod Avale, da krasi naš Beograd. Baš vam je bujna mašta, pomislila sam, jer nijedan most ispod kojeg je proticala voda nije završio na suvom. Ovo je čista inovacija, dostojna mog divljenja, ali pre toga, daću vam savet. Trk u Zavod za patente, da nekom ne padne na pamet da vašu ideju iskopira. Vi dobro znate kakav je naš narod… Za njih je svaka vaša ideja – Sveto pismo. Pa, čujete li kako Bibliju kopiraju ne bi li vam pevali himne? Klepaju poeziju, pišu molitve – da bi vam pokazali da ste vi za njih božija nevolja. Pardon, volja. Zanela sam se, čitam usput neke stare novine…
Zato vi lepo patentirajte ovaj vaš izum s mostom, a ja ću to kasnije nadgraditi. Ni mene neće zanimati – šta kaže narod i šta struka kaže. Bitno je šta kažem ja. Vaš recept koji sam ukrala, u vreme dok za vas nisam navijala. Zatrebaće, pomislila sam. Moja ideja za korak je ispred vaše, ali možete da je prisvojite. Na taj način, odužiću vam se za onu krađu recepta, kad sam bila vaša ljuta protivnica. Umesto da vam pišem stihove i da ih pevam pod šatrama, pokloniću vam svoj projekat. O tome malo kasnije…
Uskoro sklanjate taj most. Skapirala sam da ovim činom pokazujete veliko poštovanje prema jednom značajnom datumu iz naše prošlosti, koji je vezan baš za njega. Ove godine, 20. oktobra, navršava se 75 godina od oslobođenja Beograda i vi baš na taj jubilej – oslobađate Beograđane od ovog mosta koji su Nemci izgradili. Pa vi ste genijalni. Nikome pre vas nije to palo na pamet. Sad je vreme da se osvetimo Nemcima. U stvari, imali su i oni nameru da se nas oslobode, pa su prilikom svog povlačenja 1944. postavili mine, ali im je učitelj Miladin Zarić pokvario plan. Presekao je detonatorsku žicu koja je bila upaljena i most nije srušen. Kud to profesoru pade na pamet!? Da je most tada otišao u vazduh, sad bi vam prištedeo muku da ga vi sklanjate. To što su naša vojska i vojska Crvene armije zahvaljujući tom mostu prešle na drugu stranu i proterale okupatora, to taj most nije „opralo“. I zato… Iš, odatle, odvratni mostu, da te ne gledamo. Gvožđurijo nemačka! Kažu da i u Sidneju ima neki isti takav i oni se njim ponose. Evo primera, koliko u svetu zaostaju za nama. Ma, mi smo najbolji, imate vi pravo kad to kažete.
Stavićete ga u park – na ušću dveju reka ispod Avale, da krasi naš Beograd. Baš vam je bujna mašta, pomislila sam, jer nijedan most ispod kojeg je proticala voda, nije završio na suvom. Ovo je čista inovacija
Zar ima lepšeg i prigodnijeg performansa, nego baš sada, u ovoj jubilarnoj godini – skloniti taj most da nas ne potresa. A, potresa nas na više načina. Prvo – zato što su ga izgradili naši neprijatelji! Drugo – zato što će uskoro treći svetski rat, a mi se zbog tog mosta još uvek sećamo Drugog, pa nismo u trendu. Treći razlog je zdravstvene prirode i on je najozbiljniji – za one koji žive u Belgrejdu na vodi. Tramvaji prave buku idući metalnim šinama, što im pravi potres mozga, a vama su oni najbitniji. Njihove glave čuvate, kao oči u svojoj. Zato ste odlučili da most premestite daleko odatle. Zašto bi neko pamtio herojsko delo učitelja Zarića?! Veće herojstvo je srušiti deo istorije, a vi to činite iz dana u dan. Svaki čas, pa padne neki istorijski spomenik. Šta će nam. Kad nečeg treba da se setimo, u Belgrejdu na vodi imamo onu kulu a la Dubai – visoku do nebesa. Na njoj sve može da se napiše. Kad ste onomad napisali 1389, pomislila sam da je to godina u kojoj smo sada, pa sam se prepala da počinje Kosovska bitka i da će mi na vrata pokucati neki otomanski vojnik. Kad u vestima čujem da je to – samo tog 15. juna – simbolična dekoracija naše kule Dubai. Ovog 20. oktobra, pisaće 1944, i kome će smetati što tamo nema mosta? Ne određuje taj most datum, već ono što na arapskoj kuli – vi napišete na srpskom.
Kad sam čula lokaciju koju ste izabrali, prvo sam pomislila da ćete nam na taj način omogućiti da preko mosta pređemo od drveta kod Muzeja savremene umetnosti, do drveta kod SIV-a. Ali vi idete korak dalje. Na mostu će biti kafići. Kasnije verovatno i kockarnice, jer jedno bez drugog ne ide. Zanima me samo, hoće li taj most i dalje biti tramvajski, da iz tramvaja iskačemo kad naiđemo na omiljeno mesto, ili će biti pešački, da giljamo i natenane razgledamo, da l’ pre u kockarnicu ili u kafanu?!
Maločas vam rekoh – imam i ja ideju. Predlažem da taj most ja otkupim na 99 godina, tačno na koliko je Trampov zet Džared Kušner otkupio Generalštab da gradi hotel sa poslovnim prostorom i 1.500 stanova. Most bi se nalazio između moje zgrade u Admirala Geprata i zgrade Vlade u Kneza Miloša. Početni krak bio bi oslonjen na moju kupolu, a krajnji na kupolu vladine zgrade koja je na istoj visini. Dodatnim krakom, povezala bih most sa kompleksom objekata koje gradi Kušner, jer mi je bitno da sa njim budem u kontaktu narednih 99 godina, koliko će on ovu lokaciju koristiti – bez naknade. Imam nameru, da tada – preko pomenutog Trampovog zeta – ja zatražim naknadu od NATO-a, za sve žrtve njihovog bombardovanja ’99. Gle koincidencije u brojkama – devet, devet…
Vi ste tada bili istaknuti član Vlade, zbog čije pogrešne politike su nas bombardovali. Ginula su u Jugoslaviji nevina deca i stradao je nevin narod. Gađali su nas zabranjenim kasetnim bombama i uranijumom. Trajno su nas zatrovali radioaktivnim otpadom. O strahu i oštećenoj psihi preživelih i osakaćenih da ne pričamo. Danas se tek vidi… A na vlasti ste opet vi.
Poklanjanjem Generalštaba na 99 godina – da li im se zahvaljujete za ono što su nam ’99. godine učinili, braneći nas od vaše politike. Činite li sad vi njima – da ispravite grehe iz prošlosti, kad ste bili protiv njih?
Zašto ni tada, a ni sada, narod niste pitali – šta o svemu misli?
