Čim zinete vi slažete. Pljunete pa poližete. Potvrdite pa negirate. Sve znate. Sve razumete. U sve se mešate. Dosta je! I lekar ste i pekar ste. I poslastičar i avijatičar. I električar i vodoinstalater. I čuvar zatvora i zatvorenik. I upravnik pošte i pismo i paket. I kapetan broda i mornar i putnik. I profesor i student. I kadija i sudija. I policajac i kriminalac. I pendrek i pištaljka. I mesec i sunce. I zvezda Danica. Preteraste! Manipulišete. Šibicarite. Spinujete. Špijunirate. Dezinformišete. Pravite zabune, pa se vadite. To je način na koji vladate. A, kad vam studenti zbog toga kažu da niste nadležni – pozelenite i odlepite. Uništiću vas u celom svetu – uzviknete.
Bilo je to sredinom februara. Ta pretnja zazvučala je bedno. Time se služe nemoćni. Ko ne može konju, može samaru, kaže naša narodna. Niste ništa mogli građanima, pa ste zapretili studentima. A, studente ne zanima šta vi pričate. Mi stariji smo drugačiji od te mlade generacije, pa sve pamtimo. I kako vam se raspoloženje menjalo i kako su se menjale vaše taktike. Toplo, hladno. Crno, belo. Red batina, red nežnosti. Sve ste isprobali. Izubijate ih, išutirate, pa im sutradan ponudite jeftine stanove i niže školarine. Nisu se upecali ni na vašu milostinju i povremenu lažnu ljubaznost, kao što se nisu uplašili ni vaše brutalnosti. Ko se bije taj se voli, to kod njih ne važi. Niti imaju nameru da vam se udvaraju, niti da vas tuku. Utuvite to – u tu svoju glavu. I ne glumite žrtvu.
Trebalo je da se odenete u zeku i da tako, u roze kostimu, pompezno najavite ono što većina u ovoj zemlji voli… Pojeftinjenje!!! To je vaše čuveno prozirno udvaranje narodu, uvek kad počne da vam izmiče tlo pod nogama! Hvala vam, ja neću ništa od onog što ste ponudili, makar crkla od gladi
S obzirom na to da vaša februarska pretnja nije urodila plodom – to vas je dodatno razjarilo. Sredinom maja toliko ste vikali, bubne opne ste mi probili. Grmelo je… Nema više vaših zahteva! Ne zanimaju me vaši zahtevi! Završili ste sa vašim zahtevima!… Mahali ste levom rukom sa ispruženim kažiprstom, preteći. A, studenti su pumpali. Šetali su po Srbiji. Budili su uspavane, kuražili preplašene… Širili su radost, mamili osmehe i suze radosnice. Za razliku od vaših, koje ste silom terali da izađu… Ti vaši, naterani pretnjama, bili su bez energije, bez osmeha, s naučenim tekstovima, oborenih pogleda… kao na pogrebu. U tome je razlika između dve Srbije. Prvi razmišljaju svojom glavom i imaju jasnu sliku kako žele da žive. Drugi vašom glavom razmišljaju, a vi im krojite i želje i život – po svojoj potrebi.
Iznervirani masovnim protestima, umesto da duhom klonete, krajem jula dobili ste napad optimizma. Na nervnoj bazi. Svima nam se dešava da najednom, bez razloga, budemo samouvereni, veseli i vedri. Gotovo je sa obojenom revolucijom… Gotovo je sa obojenom revolucijom, ja odlično pratim i snagu i moć i političke prilike i sve drugo. Nema ništa od toga…. Završili ste izlaganje pobedonosno, s podignutom desnom rukom i stegnutom pesnicom. A znali ste da je to što pričate daleko od istine. Ipak, morali ste da okuražite svoje pristalice. A najviše sebe. Jer, već je bilo jasno da vam leto i letnje vrućine, odlasci na odmore i školski raspust, nisu saveznici. Zato ste na ulice izveli jedinice za specijalne operacije, policiju i Kobre – za koje kažu da su zloupotrebljeni i da im tamo nije bilo mesto. Ne znam. Proverite. Uz njih ste izveli i batinaše, koje ste ubacili u redove studenata i građanskih zborova. Bili su maskirani, s crnim kapuljačama i metalnim šipkama. Lako ih prepoznajemo, mi koji smo s kontra strane.
Manipulišete. Šibicarite. Spinujete. Špijunirate. Dezinformišete. Pravite zabune, pa se vadite. To je način na koji vladate. A kad vam studenti zbog toga kažu da niste nadležni – pozelenite i odlepite. Uništiću vas u celom svetu – uzviknete
Namera vam je bila prozirna i podla. Da putem svojih medija, narodu Srbije pošaljete lažnu sliku – da su studenti i građani nasilni. Naivne ste ubedili, pametne niste. Postali su vam još žešći neprijatelji. Po planiranom scenariju, dezinformisali ste javnost kako, šatro, razjarena masa ruši i pali. A, tu vatru vi ste – palili i raspirivali. Srbiju su rušili ovi vaši, ubačeni i dobro plaćeni. I umesto da njih hapsite, oni su odradili svoje i otišli. Naše ste vezivali lisicama i tako vezane zverski ste ih tukli. Deset odraslih korpulentnih na jedno maloletno dete. Jezive slike brutalnosti nad mladima, nikad viđene kod nas. Teško povređene i više mrtve nego žive ste ih pohapsili. I… šta ste postigli? Te slike su obišle svet, a u Srbiji već sutradan na ulicama naših sela i gradova bilo je još više studenata, majki, očeva, deka i baka! Bio je to rat golorukih protiv naoružanih. Rat ljudi protiv zveri. Rat istine protiv laži. Rat odvažnosti protiv poniženja… Nema više straha kod građana. Mladi su ih okuražili. Strah je promenio stranu – pročitah na transparentu… I vi ste to pročitali, priznajte.
Sredinom avgusta – nova pesmica. U jednom trenutku videćete svu odlučnost države Srbije. Tri ili četiri dana… Posle toga ćete videti veoma odlučnu akciju... rekli ste. I šta bi? Iščekivala sam Putina ili Trampa kako rešavaju krizu u Srbiji. Ili kako onim ključem koji vam je Tramp dao, vi otključavate vrata Bele kuće. A tamo Melanija! Preslišava naše studente-plaćenike i boji ih raznim bojama, po nalogu muža i celog sveta koji se urotio protiv vas – jednoga. Na delu ste ih uhvatili… Šta li bi još moglo da bude spektakularno kako ste najavili, pitala sam se. Možda dolazi Si Đinping, da u centru Ćacilenda pročita uvod vašeg bestselera – kako sam konačno, po šesti put pobedio obojenu revoluciju, dok hor toi-toi klozeta peva pesmu koju često pevate vi i vaš mali – godine bola, godine tuge… Dani su sporo tekli, a ja sam nagađala…
I lekar ste i pekar ste. I poslastičar i avijatičar. I električar i vodoinstalater. I čuvar zatvora i zatvorenik. I upravnik pošte i pismo i paket. I kapetan broda i mornar i putnik. I profesor i student. I kadija i sudija. I policajac i kriminalac. I pendrek i pištaljka. I mesec i sunce. I zvezda Danica
Pet dana kasnije, gledam na te-veu i ne verujem… Vi. Staloženi, umiljati kao mače, birate reči. Ljubaznost na kvadrat… I zato predlažem i nudim razgovor i debatu, na svim našim televizijama, na svim našim portalima, sa legitimnim predstavnicima, dakle onima koje oni izaberu… Kad kažem oni, mislim predstavnici studentsko-blokaderskog pokreta… koga oni izaberu… Opaaa! Duša od čoveka. Ne mogu da verujem da je to onaj isti lik – koji je seirio nad ranjenim studentima. Lik koji je amnestirao krivce za napade na njih. Lik koji im je pretio višegodišnjim robijama i nazivao ih huliganima, razbojnicima, bitangama, mamlazima, nacistima, teroristima… Lik koji je hteo da im otme sve medije, pa i ono malo nezavisnih, koji su jedini realno izveštavali – o borbi jedne mladosti za pravdu…
Eeee, dragi moj – vi… Kasno ste se setili da budete fini. Studenti su vaš predlog odbili. Prvo raspišite izbore – poručili su vam, jer ste jedino za to nadležni. Niste odreagovali. Sujeta! A, šta drugo?! Ne bi li se nekako iz bule izvadili, aranžirali ste u Vladi Srbije dvadesetak uskršnjih pletenih korpi, prepunih namirnica. Jedino vam kostim nije bio prikladan. Trebalo je da se odenete u zeku i da tako, u roze kostimu, pompezno najavite ono što većina u ovoj zemlji voli… Pojeftinjenje!!! To je vaše čuveno prozirno udvaranje narodu, uvek kad počne da vam izmiče tlo pod nogama! Hvala vam, ja neću ništa od onog što ste ponudili, makar crkla od gladi. Ješću ono što volim ma koliko da košta, a kad ne budem imala novca, držaću dijetu. A, ko voli, nek izvoli. Bilo je tu i jaja i parizera i kobaja…
Sledi vojna muzika… zbog sira koji sam u korpi uđanila…
Pre toga izbori ili vaša ostavka.
