Proba. Nemanja Radulovic i ORF RSO
Nemanja Radulović Foto: ORF
Muzika

Sovjetsko-francuski dualizam na bečki način

Izdanje 10
1

Dva orkestra, institucionalno utemeljeni u nacionalnim radijima Beča odnosno Francuske, predstavili su različite programske koncepcije

Bečki koncertni dom, prestižno mesto za izuzetne umetnike i nedostižno za one čiji talenat i/ili marketinška strategija ostaju ispod njegovog radara, godišnje prikaže više od sedam stotina muzičkih događaja, često istovremeno u različitim salama. Od četiri ukupno, Velika sala Koncerthausa pruža najtopliji i najintenzivniji zvuk aplauza kao refleksiju zahvalnosti blizu dve hiljade gledalaca prema izvođačima. Takve akustične počasti iskusili su na početku maja dvojica solista mlađe generacije: violinista Nemanja Radulović, koji je još u ranoj mladosti opravdao status muzičke zvezde kod evropske publike, i pijanista Aleksandar Kantorov kojeg, kako predviđaju muzička kritika i takmičarski žiri, čeka uzlazna koncertna karijera.

Dva orkestra, institucionalno utemeljeni u nacionalnim radijima Beča odnosno Francuske, predstavili su različite programske koncepcije. Simfonijski orkestar Radio Beča (ORF) je u subotu, 4. maja, nastupio s violinistom Radulovićem izvodeći Koncert za violinu i orkestar u d-molu, op. 46 Arama Hačaturjana i Simfoniju u c-molu, op. 65, osmu po redu Dmitrija Šostakoviča. Nasuprot ovom sovjetskom repertoaru, Nacionalni orkestar Francuske (ONF) je u nedelju, 5. maja, svirao s pijanistom Kantorovim i, izuzev Koncerta za klavir i orkestar u f-molu, br. 2, op. 21 Frederika Šopena, izveo tipično francuski program – dela Lili Bulanžer i Kloda Debisija.

Da Radulović uživa pozornost svetske javnosti među različitim generacijama potvrdila je i bečka publika koja je violinistu burnim aplauzom i ovacijama više puta vraćala na scenu, sve dok nije izazvala bis

Prvi muzički događaj organizatori su nazvali Muzika protiv rata aludirajući na odnose Hačaturjana i Šostakoviča prema stradanjima u Drugom svetskom ratu (Hačaturjan je delo napisao 1940, a Šostakovič 1943. godine). Imajući u vidu odjeke ovih kompozicije na zvaničnu sovjetsku politiku, repertoar dodatno akcentuje, naizgled ne tako surovu, ali po umetnost, kreativnost i slobodu izražavanja suštinski pogubnu društvenu pojavu – cenzuru u kulturi. Jer, baš Šostakovičeva Osma simfonija, pored Hačaturjanovog stvaralaštva, postala je zabranjena kao posledica ždanovizma. Prateći kompozitorovu koncepciju „od tragedije do trijumfa u finalu simfonije“, ORF je, vođen dirigentom Andrejem Borejkom, otvorio paletu nijansi u boji i jačini tona: od najtišeg, gotovo nečujnog titraja gudača, do gromoglasnog tutija koji je s domaninantom sekcijom duvača i perkusija ispunjavao poslednji delić Velike sale Koncerthausa. A Radulović? On je Hačaturjanovom Koncertu, koji i danas provocira svojom egzotičnošću i virtuoznošću udahnuo unikatni pečat, nadograđujući kompozitorsku poetiku ličnim senzibilitetom prema jermenskom folkloru. Da Radulović uživa pozornost svetske javnosti među različitim generacijama potvrdila je i bečka publika koja je violinistu burnim aplauzom i ovacijama više puta vraćala na scenu, sve dok nije izazvala bis. A na bis, Radulović je izveo sopstvenu improvizaciju Paganinijevih kaprisa i time poentirao izvođačku superiornost između filigranskih poteza i virtuoznih bravura.

Kada je reč o koncertu ONF, koji je predvodio dirigent Kristjan Mačelaru, publika je imala priliku da sluša impresionistička dela francuskih autora: More Kloda Debisija, simfonijske skicekoje pored impresionističke akcentuju estetiku simbolizma i japonizma, kao i dva orkestarska dela Lili Bulanžer – Prolećnog jutra i U tužnoj večeri. A Frederik Šopen, premda po rođenju i osećanju Poljak, makar zbog francuskog porekla po ocu i privrženosti Parizu mogao bi se pomišljati i kroz prizmu francuskog konteksta. S tim u vezi, pijanista Matrinov izneo je briljantne momente solističke deonice, živopisno ali ne i suviše slobodno tumačeći Šopenovu romantičarsku poetiku. I solista, i orkestar, nakon ovacija i dugog aplauza nastupili su na bis: oba puta začula se muzika francuskih autora, Kamija Sen-Sansa i Žorža Bizea.

Dok je ORF na domaćem terenu podcrtao kontinuitet svoje izvođačke izvrsnosti, promišljenost programske koncepcije i odabir vrhunskog soliste, dotle je ONF, kao gostujući orkestar u inostranstvu, prikazao najsvetliju tačku nacionalne simfonijske muzike, ukazao na visoke standarde manje izvođenog ženskog autora i svesrdno podržao potencijal jednog mladog soliste.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

1 komentar
Poslednje izdanje