Rumunski pisac Mirča Kartaresku dobitnik je ovogodišnje „Dablinske međunarodne književne nagrade“ za roman Solenoid. U predgrađu Bukurešta, glavni junak, učitelj rumunskog, kupuje kuću u obliku broda i ispod njenog podruma pronalazi solenoid, divovsku magnetsku zavojnicu čija gravitacijska sila ne vuče prema dole, već čini da lebdi sve što joj se približi.
Tokom ranijeg razgovora sa njim o knjigama Zaslepljenost: Levo krilo i Nostalgija (izdavač: Kontrast), te o Lepim strankinjama (Areté; svi prevodi Ileana Ursu Nenadić) primetili smo da pripovedač paralelno uranja u sopstveno telo i u grad. Betonski kostur kako diže parče po parče Bukurešta. Takođe, da je od prvih knjiga do nagrađenog Solenoida, telo uvek – prozirno.
Mirča Kartaresku tom prilikom nije skrivao odakle dolazi pomenuta opsesija: „Imao sam pet godina kada se rodila moja sestra. Otac me je odveo u porodilište da vidim majku i tek rođenu bebu. Ne sećam se njih, ali neću nikada zaboraviti tragično, unakaženo ljudsko telo od gipsa koje je stajalo u hodniku. Radilo se o nagoj ženi. Pola tela bilo je realistično prikazano, pokriveno kožom, dok je druga polovina bila izdubljena, tako da ste mogli da vidite njen mozak, njene unutrašnje organe i bebu šćućurenu u njenoj utrobi. Sve je bilo obojeno jarkim bojama. Ta slika kao iz noćne more prati me čitavog života, progoni u snovima i utiče na moju viziju sveta. Kako ljudska svest živi unutar naših tela čineći ih prozračnim? Kako znam boju svoje jetre, srca, bubrega, kostiju, a nikada ih neću videti…“
