Kao bomba je eksplodirala najava, objavljena 2018. godine na festivalu stripa u italijanskom gradiću Luka, o susretu Dilana Doga i Betmena. Iako je za prvi projekat u saradnji između italijanske izdavačke kuće Serđo Boneli i američkog DC Komiksa najavljeno ukrštanje priča između Zagora i Fleša, ono što je privuklo pažnju jesu udruženi Betmen i Dilan Dog sa jedne, i negativci Džoker i doktor Ksabaras, sa druge strane.
Ukrštanja ili crossover kao stavljanje u istu priču više fiktivnih junaka odavno nisu novost. Prvo ovakvo ukrštanje mogli smo videti još sredinom devetnaestog veka kod poslovično inovativnog Marka Tvena kada je Tom Sojer ostvario zapaženo gostovanje u knjizi Avanture Haklberi Fina.
Ni deveta umetnost nije mnogo čekala na prvo ukrštanje, te su se čuveni monstrumi sreli već 1943. godine u filmu Frankenštajn sreće vukodlaka.
Tresla se gora, rodio se (slepi) miš. Ovako bi mogao da se opiše ovaj susret koji se dogodio, ali koji će veoma brzo biti zaboravljen
Stripovi su ovu ideju prigrabili već šezdesetih godina i upravo je američki DC Komiks bio taj koji je objavio prvo ukrštanje u devetoj umetnosti.
Bazirana na ideji dalje komercijalizacije proizvoda, ukrštanja nisu tako lako i brzo prihvatana sa druge strane Atlantskog okeana, gde su tradiciji privrženiji, a prema inovaciji skeptičniji, Evropljani su u stripu pre svega videli umetnost.
I sam predsednik izdavačke kuće Serđo Boneli bio je skeptičan kada je koncept u pitanju. Takođe je smatrao i da je teško napraviti dobru priču na ovaj način.
Ne čudi što je ova izdavačka kuća gotovo stidljivo, tek početkom devedesetih, objavila tek dva ovakva stripa, oba sa Dilanom Dogom. Međutim, vremena se menjaju, starog Serđa više nema, a stripovi su u komercijalnoj krizi, te je potreba i mogućnost za ovakvim pričama bilo sve više.
Međutim, da bi od ukrštanja priča između junaka ove izdavačke kuće došlo do njihovog udruživanja sa junacima drugih izdavača, bilo je potrebno nešto više. Bio je potreban neko dovoljno hrabar ko bi tu priču smeo i imao snage i mogućnosti da iznese.
Roberto Rekioni bio je u to doba Bonelijeva zvezda i zlatni dečko. Nakon što je njegova priča o Dilanu Dogu Marter Morbi napravila haos u čitavoj Italiji i van uskih stripovskih krugova, stekao je ogromnu naklonost samog Ticijana Sklavija čija se reč poštovala.
Betmen je mnogo „betmenskiji“ nego u američkim izdanjima, često ironično prenaglašen, što sve zajedno ostavlja sjajan utisak. Sa druge strane, Dilan je gotovo neprepoznatljiv. On se ponaša i priča na njemu nesvojstven način
Rekioni je, manje-više, mogao sve, te je to i iskoristio u punom kapacitetu. Vreme će pokazati da je bio odličan u marketingu, naročito kada je samopromocija u pitanju, ali katastrofalan u svemu ostalom.
Njegovo desetogodišnje urednikovanje gotovo je uništilo jedan od najpopularnijih stripovskih serijala. Priče su bivale sve lošije, često i nečitljive, te je na kraju prekipelo i velikom Sklaviju, koji je došao, lupio šakom o sto i za urednicu doveo scenaristkinju Barbaru Baraldi. To je bio kraj Rekionijeve zvezde.
Ipak, njegov zenit doneo nam je strip Dilan Dog/Betmen: U senci slepog miša, koji je, u prevodu Aleksandra Markovića, objavila izdavačka kuća Čarobna knjiga. Za scenario je bio zadužen sam Rekioni, dok su crteže i ilustracije naslovnica potpisali Verter Del’Edera i Điđi Kavenago.
Trodelna priča, koju je srpski izdavač mudro čekao da bude završena kako bi je objavio kao integral u zaista sjajnoj opremi, donosi udruživanje nekoliko dobrih i loših momaka iz Dilanovog i Betmenovog svemira.
Iako kao scenarista Rekioni najčešće blista, ovaj put nije bilo tako. Lenjost autora priče se vidi od samog početka gde sve započinje običnim telefonskim razgovorom između Džokera i doktora Ksabarasa.
Ni deveta umetnost nije mnogo čekala na prvo ukrštanje, te su se čuveni monstrumi sreli već 1943. godine u filmu Frankenštajn sreće vukodlaka
Rekioni u daljem toku priče nastavlja da radi ono mu je bilo svojstveno i dok je bio urednik. Iz naftalina vadi stare likove, stavljajući ih u njima nesvojstvene kontekste, koji neko vreme lutaju, da bi veoma brzo nestali, često i bez ikakvog objašnjenja, jer očito ni sam autor ne zna šta bi dalje sa njima.
Verovatno ni sam scenarista ne zna zašto je glavni zlikovac u ovom epskom susretu malo poznati i neupečatljivi Kristofer Kileks.
Da stvar bude gora, iako Bonelijev autor, Rekioni se ovde mnogo bolje pokazao prema junacima DC Komiksa. Njegov Betmen je mnogo „betmenskiji“ nego u američkim izdanjima, često ironično prenaglašen, što sve zajedno ostavlja sjajan utisak. Sa druge strane, Dilan je gotovo neprepoznatljiv. On se ponaša i priča na njemu nesvojstven način. Ne čudi što, u jednom trenutku, Džon Konstantin i Demon Etrigan potpuno preuzmu primat u priči.
Na kraju smo dobili gotovo do karikature jakog Betmena, slabog Dilana i tanku priču.
Tresla se gora, rodio se (slepi) miš. Ovako bi mogao da se opiše ovaj susret koji se dogodio, ali koji će veoma brzo biti zaboravljen.
