Dragutin P. Gregorić, svima znan kao Backo, radni vek je proveo u novinskoj kući Politika, čiji najstariji dnevni list na Balkanu ove godine beleži 120 godina postojanja. Pola od tih dvanaest Politikinih decenija Backo živo pamti, u toj kući ih je proživeo, beležio. I zato njegova knjiga objavljena ovih dana pod naslovom Ukoričena sećanja ima logičan podnaslov – Povodom 120 godina Politike. I nadnaslov koji je u skladu s humano-moralnim stavom autora: Dug koji se mora vratiti.
Ima jedan važan podatak, uputstvo za čitanje 492 stranice ove knjige – Backo Gregorić je štampao ova Sećanja u vlastitom izdanju, o svom trošku, knjige se ne prodaju, samo se poklanjaju. I u toj činjenici je sadržan dobar deo slobode da o istoriji Politike Backo govori isključivo po vlastitom izboru ljudi i tema kojima daje prednost. Ili ih ignoriše, ne pominje.
Za autora je pojam Politika daleko širi od zbira ljudi koji su prošli kroz redakcije ovog zdanja i o kojima svedoči. Živima i onima kojih više nema, ali su po Backovoj meri i saznanju doprineli moći i sjaju Politike. Njegova svedočenja su od jedne do druge ličnosti (više od stotinu ih je koji su radili ili rade u ovoj kući) raznolika i puna podataka. Najviše je onih ličnih koji uz zvaničnu biografiju daju puni profil ličnosti o kojoj je reč. Najčešće je kroki-portret koji iskazuje Backovu ljubav prema pojedincima s kojima je drugovao, koje je cenio, koji mu nedostaju.
Među njima su Predrag Milojević, Dragoljub Guca Trailović, Zulfikar Zuko Džumhur, Miroslav Radojčić, Najdan Pašić, Dragoslav Zira Adamović, Danilo Purić, Jurij Gustinčič, Frane Barbijeri, Vasko Ivanović, Mile Kos, Leon Davičo, Stojan Protić, Ljubimir Vukadinović, Miodrag Maksimović Maks, Stojan Protić, Vlada Bulatović Vib, Vasko Ivanović, Mirko Bojić, Čeda Lakić, Milutin Čolić, Zorica Mutavdžić, Slavoljub Slava Đukić, Milan Vlajčić….
Posebno poglavlje posvećeno je foto-reporterima, od Petra Otoranova i Steve Kragujevića, preko Bate Patrnogića, Tomislava Peterneka i Dragana Timotijevića Belmonda, do Željka Sinobada… Tu su i neizbežni majstori bez kojih novine ne bi postojale, kao što je dugogodišnji tehnički urednik NIN-a Zoran Mihajlović, Backov stalni saradnik, koji je zaslužan i za naslovnu stranu ove knjige. Nije Backo zaboravio ni neke drage, tihe ljude bez kojih se nije moglo. Među njima, dvojicu koji su radni vek proveli u Politici kao kuriri . Vladimir Papić zvani Vlada Bumbar i Vladimir Todorovski zvani Kale.
Kada se celog profesionalnog života baviš zdravljem ljudi, kada su ti lekari najbliži prijatelji i najbolji izvor informacija, kada ti je supruga Gordana bila lekar i sin Pavle danas ugledni srpski hirurg, prirodno je da su u ovoj knjizi svoje mesto našli brojni lekari koje je Backo svrstao u odeljak Prijatelji. Surova je istina da su oni bili prijatelji Politike i zato što je životni vek novinara problematična priča u kojoj se smenjuju redakcija i kafana, adrenalin i stres, pa je pomoć lekara bila permanentno potrebna. A ko bi zvao, našao i doveo lekara u bilo koje doba dana i noći, ako ne Backo. Tako su svoje mesto dobili neki od najvećih u belim mantilima: Gojko Nikoliš, Isidor Papo, Dušan Cvejić, Božina Radević, Jovan Lalošević, Ninoslav Radovanović, Miodrag Ostojić, Zoran Radovanović, Boško Đukanović… Jednog od njih, profesora dr Lazara Davidovića, čak je pomišljao da stavi među Saradnike zbog dragocene pomoći koju je pružao Backu kao novinaru i glavnom uredniku časopisa Viva.
Čini se da niko nije mogao bolje i tačnije ispisati kraj ove svojevrsne monografije o Politici, od kolege Predraga Pece Popovića: „Backo Gregorić je svojim tekstovima učvršćivao veru da u medicini i novinarstvu, uprkos nedaćama i iskušenjima, postoji rezervoar ljubavi i humanosti uz koje se može živeti uspravno i ponosno.“
