„Bio sam Srbin jugoslovenske vere, zaposlen u državnoj televiziji i nisam ja birao šta ću da radim. Radio sam na televiziji, koja je bila jedna od boljih u Evropi. Na svetskim smotrama Televizija Beograd je često ubirala nagrade. Tu je radilo dosta umnih i široj javnosti poznatih ljudi. Svesna svoje uloge, TV Beograd je imala razvijen umetnički, kulturno-obrazovni i dečji program, a i drugim programima je uticala na opšti kulturni razvoj.“
Tako mi je, u jednom od brojnih intervjua, govorio Zdravko Šotra, reditelj čije je delo za njegovog života postalo nacionalna ostavština. Jugoslavije i Srbije. Njegovih je 128 jedinica na IMDb – prva televizijska režija upisana 1958, a poslednja 2021. godine. To je više od šest decenija, kojima je prestigao Džona Forda u dužini radnog staža na filmu i televiziji.
Brat, otac, prijatelj…
Bio je poslednji, najdugovečniji reditelj iz klase Vjekoslava Afrića iz koje je, pretposlednji, tri godine pre Zdravka, otišao Dejan Mijač. Na beogradskom Novom groblju, od Zdravka Šotre su se oprostili njegovi glumci, kolege reditelji, saradnici, prijatelji… lekar iz hitne pomoći koji ga je te noći odveo u bolnicu iz koje se nije vratio.
Teško je setiti se emocija sa kojima je ispraćen čovek od 92 godine, kao što je Zdravko Šotra. Puna kapela i stotine onih koji su ostali napolju, opraštali su se od ovog večnog mladića kod koga su mnogi glumci prvi put zaigrali, dobili prva uputstva za susret sa kamerom. Posle je mnogima od njih postajao drugi brat, drugi otac, prijatelj kome su se poveravali i tražili pomoć svake vrste. Šole je za svakog od njih bio tu. Neda Todorović, njegova životna saputnica poslednjih dvadesetak godina, sažela je to u jednoj rečenici: „Zdravko se držao za vazduh, a mi smo se držali za njega.“
U svojoj biografiji Držeći se za vazduh, Šotra je jedno poglavlje naslovio Neda i napisao:
„A onda je u moj život ušla Neda. Ona je značila kraj moje usamljenosti. Samim tim i moj život se izmenio, nenadano se obogatio i osmislio elementarnim životnim vrednostima.“
U drugoj knjizi se odužio glumcima. Naslovio je Mojih 500 glumaca i ostavio antologijske podatke za istoriju televizije i filma.
Mera je odlikovala njegova najveća dela, pre svih neponovljivo moćnu televizijsku seriju Više od igre
Hercegovac poreklom, Beograđanin životom, sledio je svoj moralni i profesionalni kod, valjda usađen u gene familije Šotra od kojih je trideset i osmoro u južnoj Hercegovini početkom Drugog svetskog rata okončalo život od ruku ustaške vlasti. Staro jezgro njegovih rodnih Kozica pokraj Stoca, u poslednjem ratu je srušeno od strane HVO. Ostali su samo grobovi i zvonik sa pravoslavnom crkvom. Ista vlast je 1993. spalila galeriju u Stocu u kojoj su se nalazile grafike posvećene partizanima velikog slikara i grafičara, strica Zdravkovog, Branka Šotre. Zdravko je bio sedmo dete majke Mare i oca Đorđa, koji je spasio svoju familiju pobegavši na Kosovo. Imao je 12 godina kada se završio rat i krenuo sam kroz život. Na pitanje šta mu je ostalo od hercegovačkog porekla, davno mi je odgovorio.
„Sve. Toliko dugo živim u Beogradu, a od tog mentaliteta koji sam poneo iz Hercegovine nisam uspeo ništa da promenim. I ceo vek sam se osećao bolje čim tamo odem. Sada mi je gotovo nemoguće da idem u svoj rodni kraj…“
Govorio mi je da je mera jedan od glavnih elemenata u umetnosti. I na primeru spomenika Nemanji na platou ispred nekadašnje Železničke stanice u Beogradu, objašnjavao. „Metraža spomenika vređa to osećanje svakome ko drži do ukusa i mere. A i Nemanjiće ubrajam u njih. Brojem metara se u umetnosti nikakva veličina ne iskazuje. Spomenik izaziva polemiku, a negodovanje će se nastaviti i kad se on, takav, postavi. Tako će spomenik Nemanji nanositi više štete, nego koristi.“
Političke igre
Mera kao sistem vrednosti je odlikovala njegova najveća dela, pre svih neponovljivo moćnu televizijsku seriju Više od igre koju je radio po tekstu svog dragog prijatelja Slobodana Stojanovića: „Odlično smo se razumeli. Prvo što smo radili zajedno bila je serija Više od igre. Nju su najpre ponudili Radošu Novakoviću. On je tada, 1975. kada je serija počela da se snima, imao samo 60 godina, ali smatrao je da je to dovoljno i da ne bi trebalo da radi. I zahvalio se. Pametan čovek. Tako su meni dali Više od igre. Dobio sam tekst kakav se dobija jednom u karijeri. Bio sam uzbuđen i svestan da je to težak zalogaj, stvaralački i izvođački zahtevan.“ Svoju biografiju Držeći se za vazduh, Šotra je posvetio senima Slobodana Stojanovića. U jednom direktnom susretu, Emir Kusturica mu je priznao kako je odrastao na Više od igre, pa ne razume zašto Šotra snima Igmanski marš!
Prve političke igre Šotra je spoznao na jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli. Iako nije bio uvršten u zvanični program, njegov film Osvajanje slobode (1979) (scenario Gordan Mihić) doživeo je ogroman uspeh u Puli. Ispraćen je ovacijama nakon podnevne projekcije u prepunoj sali Doma JNA. Konferencija za štampu se pretvorila u pohvale filmu i izlive besa na žiri što ga nije uvrstio u zvaničan program. U autobiografiji, Šotra opisuje kako je bio za šankom u susednoj prostoriji kada mu je prišao jedan od članova žirija, Azem Vlasi, inače tadašnji član CK SK Srbije:
„Prilazi mi Azem Vlasi, čovek koga ne poznajem.
’Slušaj, Šotra, ja ću ti objasniti šta ne valja u tvom filmu.’
’Ti se u film razumeš kao Marica u krivoga Stojka’, odgovorih mu. On se štrecnu i ode u salu.“
Bogdan Tirnanić je u NIN-u pisao:„Eliminacija filma Zdravka Šotre je posledica paušalnog prosuđivanja političkog smisla finala njegovog filma, koje je – priča se – za pojedine ovogodišnje pulske sudije neprihvatljivo. Opisujući godinu preloma između rata i mira… Šotra je sebi stavio u zadatak da bez lakiranja da srž onog duha poleta tih dana. A sloboda, ako to jeste, mora se uvek iznova osvajati i da, kad je sloboda u pitanju, nema tačke posle koje počinje odmor ratnika.“
Šole, kako su ga zvali, privukao je najveća imena nekadašnje jugoslovenske scene u prvi jugoslovenski šou-program Obraz uz obraz, koji je ostao do danas neprevaziđen u svom žanru. Milena Dravić i Dragan Nikolić su od tada do kraja bili njegovi bliski prijatelji.
Šta nas čini braćom
U filmu Braća po materi, koji je Šotra režirao i pisao scenario po romanu Jovana Radulovića, postavio je pitanje koje je obeležilo jednu od najvećih trauma prostora sa kojih je potekao i na kojima je živeo: šta nas zaista čini braćom – krv, majka ili vera? U tome se, uostalom, ogleda tragična istina jugoslovenskog društva. Film je snimljen 1988, tek nekoliko godina pre još jednog rata koji će Šotru bolno pogoditi, i deluje gotovo proročanski. Šotra je dobio nagradu za najbolju režiju na tadašnjem televizijskom, još uvek jugoslovenskom festivalu u Neumu.
Kada je snimio Zonu Zamfirovu, ni u snu nije mogao da zamisli kako će to biti najgledaniji srpski film svih vremena sa 1.200.000 gledalaca!
Zdravko Šotra je ostavio i televizijske serije Priče iz majstorske radionice, Idemo dalje, Šešir profesora Koste Vujića, Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce… zbog kojih ga je publika obožavala. Na samom kraju svoje ispovesti u knjizi Držeći se za vazduh, zapisao je:
„Sve su svemu, kao u svakom životu, i u mome je bilo svačega. U dvanaestoj godini sam se otisnuo u svet i život bez ikakvog realnog izgleda za opstanak. Bilo je bezbroj mogućnosti da propadnem, a budući da sam ipak opstao, učinio nešto od sebe i dogurao čak do ovih godina, moram biti zadovoljan. Bilo je i gorih slučajeva.“
Ministar kulture u Vladi Srbije Nikola Selaković nije se makar telegramom saučešća, supruzi Nedi i Marku, sinu Šotrinom, oprostio od jednog od najvećih umetnika ovih prostora, čoveka koji je uvek bio na pravoj strani istorije!
