Obećana vrela jesen u potpunosti se obistinila u beogradskim galerijama, donoseći u oktobru mnoštvo izložbi. Većina njih prezentuje radove već etabliranih autora, često u novom kontekstu, ili u društvu mladih snaga, čija je karijera još u začetku. Pojedine postavke su toliko obimne da su morale biti izložene u dva prostora iste galerije, dok druge, tematski fokusirane na delove opusa izlagača, uspevaju da prenesu suštinu stvaralaštva i po nekoliko generacija.
Takav opis karakteriše izložbu Mitologija stvarnosti u Galeriji DOTS, koju čine radovi Marine Marković, Astrid Oudheusden, Monike Sigeti i Ane Simić. Postavku su kustosirale Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević, želeći da apostrofiraju uzdizanje ličnih narativa autorki na nivo univerzalnog. I uspevši da njihove različite poetike pretvore u jedan, tečan rukopis.
Taj rukopis je ženski, pa na prvi pogled obiluje nežnošću. Međutim, podrobnijim zagledanjem izloženih crteža, digitalnih printova i video-radova, uočavaju se bol i traume koje izviru iz iskustava umetnica. Najdrastičnije otrežnjenje dolazi pri analitičkom susretu sa radovima Marine Marković: njeni meki, ružičasti potezi govore o pritisku spoljašnjeg na fragilnu nutrinu, spremnu da tu agresiju apsorbuje i pretvori u „internalizovane poglede“ na žensko (njeno) telo.
Žigovi institucija
Telo tako podleže diktatu vitkog stasa, što rađa poremećaje poput anoreksije, a njihova napetost oslobađa se kroz crteže rastegljive, gotovo fluidne korporealnosti. Granični parametar je koža, kad su u pitanju dva njena video-rada. U njima Marković tetovira „žigove“ (logoe) institucija u kojima je izlagala, koji funkcionišu „kao živi arhiv pregovaranja o granicama moći, pristanka, izloženosti“, između institucija i teoretičara, i umetnice.
I radovi Monike Sigeti su autobiografski, ali ona pripoveda o „ljubavnim dramama“, poručujući – bolje biti sama, nego s pogrešnim (partnerom). Uzimajući za predložak crteža fotografije (kao navodne istine), Sigeti konstruiše „bajkovite narative, koji su daleko groteskniji u realnosti“. Jedan je ipak stvaran, opisujući blaženstvo kontakta njenog tela sa suncem okupanim kamenom, metaforički poručujući da je spas u begu u prirodu.
Holanđanka Astrid Oudheusden je „stara garda“ slikara, obuzeta dnevnim crtačkim zabeleškama, još od 2004. I ovde ljupke kompozicije presecaju okrutne scene iz njene svakodnevice, mimikrirane delikatnim linijama. Njen cilj je da „svet napravi boljim mestom za kohabitaciju svih živih vrsta“, pa se služi i opomenama, i ukazivanjem na tačke spasa.
Ana Simić je najmlađa, pa je zanima sudar opresivnog sistema i queer supkulture, čije motive preuzima s interneta, pa ih digitalno štampa na velikim formatima svilenkastih tkanina. Dodatnu (žensku) draž crpi iz granulacije uvećanih piksela. Simić smatra zanimljivim to što svakim novim preuzimanjem s veba, delo dobija nove slojeve vrednosti, koji ovde daju iskaz o anksioznosti. Njihov uzrok je represija nad predstavnicima LGBT+ manjine, izvan rigidnih normi pola i roda. Izložba traje do 29. novembra.
„Modelovanje“ slike
Marko Lađušićje slikar, vajar, performans-umetnik i akademski profesor. Recentni plodovi njegovog umetničkog istraživanja izloženi su u dva prostora Arte galerije (Kralja Milana 48 i Andrićev venac 12), pod zajedničkim nazivom Layering. Naziv se odnosi na Lađušićev prepoznatljivi stil repetitivnog nanošenja i uklanjanja slojeva boje, čime on promišljeno postiže autentičnu strukturu slike, gradeći složene svetove.
Na ovaj način nastali su prizori Sutona (gde sve plamti od crvenkastih tonova), Megastrukture (poput vizure novobeogradskih i sličnih građevinskih kompleksa, sa mnogo života po pojedinačnim stanovima), Crvene (koja liči na potku kakvog ćilima, čije su petlje sićušni pravougaonici i kvadrati)… Slike su mahom velikih formata, a ima i triptiha, svih ispresecanih ravnim linijama.
„Da bih dobio željeni efekat, koristim se šablonima, bilo lenjirima, lepljivim trakama, otpadnim materijalima poput rabic žice… Osnova je uvek apstraktna od čega ne odstupam nanošenjem novih slojeva akrilika. Njih posle skidam jakim mlazom vode, ili ih ljuštim na druge načine, a slike dorađujem“, Lađušić opisuje proces „modelovanja“ nanosa.
To „neslućeno“ čemu teži, iluzija je sveta, sublimisanog na slikarskom platnu. Ove izložbe traju do 10. novembra, i prilika su da se kupi dvojezična monografija umetnika, u izdanju Arte galerije.
Ubijanje grada
U Prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu do 3. novembra predstavljena je postavka Urbicid – zatiranje duha grada Milivoja Miška Pavlovića, poznatog slikara i profesora FLU u Beogradu. Njome Pavlović preispituje etičku i društvenu odgovornost urušavanja gradskog miljea, kao i pozicije moći pri devastaciji prirodnog i urbanog okruženja, a u kontekstu opstanka zajednice. Različite etape urbicida slikar beleži šematskim prikazima, čija su osnova obrasci društvenih igara, poput Monopola.
Ta „igra“ dobija zastrašujući razvoj na (ogromnom) platnu It’s time to pay now, gde je veliki deo mape sveta, s „najrazvijenijim“ lokalitetima, zahvaćen plamenom, dok se okolina guši u gustom dimu do potpune nevidljivosti. Slika Belgrade Water Freude prikazuje izgradnju kompleksa od nacionalnog značaja (Beograd na vodi), koji je doneo radost (freude) samo izabranima. Crni grad je neka čudna igra koju su igrali nacisti aprila 1937, bombardujući Gerniku, što je potom „opevao“ Pablo Pikaso na svom remek-delu.
„Postoji više načina da se grad ’ubije’, osim bombama što ’šire demokratiju’, o čemu govore i skeleti zgrada u Alepu koje prikazujem na nekoliko slika. Grad se zatire i gradnjom ružnih ’lego naselja’ u srcu starog jezgra gde su se taložili vekovi. Identitet se gubi i rasprodajom važnih zdanja, njihovim rušenjem i brisanjem memorije, poput namere da se proda Generalštab. Grad nestaje i bespravnim prisvajanjem i otimanjem zemlje, kako su se privatizovale najbolje parcele oko Save, na šta takođe aludiram jednom od slika“, Pavlović verbalizuje svoj kritički pogled na našu realnost.
Daleko veseliju vizuru donela nam je postavka Fantastične basne vajara Marka Kresoje u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca, ali opet samo površnim gledanjem. Jer, ispod šaljivih oblika ribe koja diše vazduh iz rezervoara, ili cepelina za koji je prikačena granata, otkrivaju se „anomalije društva, ljudska glupost i slabost“, kako kaže kustoskinja Tijana Duka, za izložbu koja je trajala do 25. oktobra. I crteži crnogorskog vajara Adina Rastodera, izloženi u Galeriji Haos (na papiru i na njegovim skulpturama) do 21. novembra, svedoče o našoj opsednutosti strahovima.
Izložba Ide maca oko tebe Selene Vicković, postavljena do 30. novembra u Galeriji Novembar, uprkos nazivu preuzetom iz dečije igre, nelagodu suprotstavlja zadovoljstvu, sudeći po prikazanim crtežima i slikama. Tako se tekući mesec u beogradskim galerijskim prostorima može nazvati crnim oktobrom, poznatim u istoriji po političkim krizama, padu ekonomije, štrajkovima, masovnim protestima…
