Posle knjiga Istorija evropske ideje i Istorija muškosti u Evropi (1450-2000), izdavačka kuća Klio predstavila je delo Istorija modernog prosvetiteljstva Volfganga Šmalea (1956), profesora rane moderne i savremene istorije na Univerzitetu u Beču, u prevodu Maje Matić.
Reč je o opsežnoj studiji na četiri stotine stranica u kojoj ovaj naučnik ispisuje povest prosvetiteljstva, naročito u pitkom poglavlju pod naslovom Intelektualci, direktno dovodeći složeni pojam u vezu sa različitim periodima prošlosti, te najbitnije – našim dobom!
Čitalac zapitan otkud sada ovakva tema, neće imati takvu nedoumicu nakon uvodnih reči. Analizirajući internet izdanja dnevnih listova, Guglove vesti, članke na različitim jezicima, Šmale primećuje da se globalni karakter prosvetiteljstva upečatljivo ispoljava svojim prisustvom u dnevnicima i nedeljnicima širom sveta.
Pritom daje odgovore na različita intrigantna pitanja. „Zašto se u novinama iz zemalja koje su nekada bile evropske kolonije listom mogu naći afirmativna upućivanja na prosvetitelje? Kakav je odnos između takvog pristupa i kritike prosvetiteljstva u sklopu dekolonizacije mišljenja… Zbog čega se `prosvetiteljstvo` pojavljuje kao pogled na svet bez alternative?”
Zaključuje da prosvetiteljstvo već odavno odgovara jednom sistemu kodiranja koji je u globalnoj upotrebi (Volter = tolerancija i sloboda mišljenja; Monteskje= podela vlasti; Ruso = vladavina naroda; Kant = pravna država, međutim, tu stajemo sa citatom, jer nas rečenica pre ove upozorava „da ne trčimo pred rudu“.
Na početku napominjete da je okidač za pisanje knjige bila današnja sveprisutnost prosvetiteljstva. U urbanom i ruralnom pejzažu primećujete snažno prisustvo arhitekture 18. veka – „sagrađeno prosvetiteljstvo“?
Postoji veoma ambivalentan odnos. Ljudi koji misle da je prosvetiteljstvo nešto sveto, i oni sa sasvim drugačijim mišljenjem. Mogao bih sve da objasnim jednom slikom vezanom za srednji vek: nalazimo se na plećima antike pa sa takve se pozicije gledamo unapred. Slično je ovde! I danas smo na njegovim plećima, u prilici da posmatramo budućnost, jedino što je potrebno da to želimo.
Ne mislite da je svojevrsna parola Prosvetiteljstvo sada! neprimerena, ali skrećete pažnju da jedna noga mora da bude u 21. veku, ukoliko je druga još u 18. stoleću?
Živimo u digitalnom dobu. Svakako treba pomenuti digitalne medije poput Vikipedije, Jutjuba. Društvene mreže… Na njima jeste prisutno prosvetiteljstvo. No, ako uporedim koliko su puta pretraživani određeni pojmovi, koliko klikova imaju, koliko je pretraga učinjeno kada su u pitanju Volter, Kant ili Ruso, ustanovićemo da ih češće tražimo nego današnje intelektualce, čak iako su istaknuti i poznati poput Fukoa i Habermasa.
Potvrdili ste tezu da je u kriznim vremenima povećano interesovanje za prosvetiteljstvo?
Vratimo li se na prosvetiteljstvo 18. veka, vidimo da je u osnovi – diskusija. Radilo se o traganju za istinom, ona je bila u temelju svega. Mi nosimo iskustvo odatle… Ali u filozofiji nismo otkrili ništa bitno novo i zbog toga se upravo vraćamo prosvetiteljstvu, pa nadalje raspravljamo. Posle Drugog svetskog rata, u doba borbi za nezavisnost bivših evropskih kolonija, svi su očekivali da će se dogoditi okretanje od Evrope, od evropske filozofije. Govorim o periodu između četrdesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ipak, desilo se suprotno. Ostale su reference na sve te teme. U vremenima krize, očekivana je ova vrsta interesa. I onda i sada.
Krize nas iznova navode da se uveravamo u vlastiti identitet. Razmišljamo o pitanju ljudskih prava…
Na apstraktnom nivou, ukoliko posmatramo deklaraciju o pravima čoveka i građanina iz 1789, jedan od ključnih tekstova francuskog prosvetiteljstva – da se ograničimo isključivo na principe, ne i na kontekst – videćemo da je pristup duboko humanistički, kako u pogledu politike, tako u pogledu društva. Ona je postala integralni deo francuskog ustava. Za te principe možemo reći da su bezvremeni; nisu obeleženi vremenom u kome su nastali.
Rekao bih da postoje tri ključna savremena događaja, svojevrsni vremenski okvir kroz koji ispisujete ovu istoriju. Blokovska podela i 1989. Napad na list Šarli Ebdo. Teroristički napadi od 11. septembra.
Posle 11. septembra ograničena su mnoga građanska prava, s argumentom da moramo da budemo bezbedni, pa zato sve ovo radimo… Takva praksa suprotna je onome što se dešavalo posle Revolucije u 18. veku, kada su potisnute i umanjene moći vladara i dominantnih struktura. Sve je išlo u prilog povećanja građanskih prava.
Ne zaboravimo Arapsko proleće. Napisali ste da je Ruso tu stigao do Fejsbuka. Imate Tviter?
Imao sam nalog na Tviteru, ali od onog momenta kada ga je kupio IlonMask, pratio sam pola godine kako se sve odvija i ukinuo svoj nalog. Nije mi se dopadalo. Previše postova ispunjenih mržnjom. Ne prihvatam tako nešto.
Nema dobrih strana?
Društveni mediji poseduju pozitivne strane, izuzetno su pogodni za deljenje konciznih sadržaja. Na Tviteru postoji fenomen, igra Tweetstory, neka vrsta ponovnog oživljavanja različitih istorijskih situacija. Smatram je dobrom i zanimljivom. Imanuel Kant bio je talenat za formulisanje kratkih rečenica i siguran sam da bi i na Tviteru, i na Tik Toku, bio prava zvezda.
Vratimo li se na prosvetiteljstvo 18. veka, vidimo da je u osnovi – diskusija. Radilo se o traganju za istinom, ona je bila u temelju svega. Mi nosimo iskustvo odatle… Ali u filozofiji nismo otkrili ništa bitno novo i zbog toga se upravo vraćamo prosvetiteljstvu, pa nadalje raspravljamo
Niklas Luman tvrdi da se na internetu otvara prostor za raspravu, ali da to nije dovoljno za prosvećenost.
Ne stavljajmo sve društvene medije u isti koš. Nauka jeste zastupljena, postoje diskusije na visokom naučnom nivou, ali radi se o različitim prostorima koji uzajamno imaju malo dodira. Zato se postavlja pitanje šta od svega ovoga mene zapravo zanima, čime hoću da se bavim. Da li nečim na opštem nivou, u čemu učestvuje nekoliko milijardi ljudi, ili u usko naučnoj polemici… Različiti su pristupi.
Ističete da je afera Drajfus bila presudna za renesansu prosvetiteljstva u Francuskoj. U januaru 1898. Emil Zola objavljuje čuveno pismo „Optužujem“. Kakva je trenutno pozicija intelektualca?
Intelektualci su manje uticajni u mnogim sferama. Postoje izuzeci. Na primer, knjiga Stivena Pinkera o prosvetiteljstvu bila je bestseler u Americi. Oni ne utiču uvek u dovoljnoj meri na politiku. Vratimo se na aferu Drajfus. Formirali su zajednicu i vršili konkretan, opipljiv pritisak, preuzimajući lični rizik. Bilo je situacija da su dobijali batine, pljuvali su ih na ulici. Istrpeli su sve da bi postigli cilj.
Na 74. stranici saznajemo da je 1767. u Holandiji osnovano društvo za pronalaženje utopljenika. Šta je sa civilnim sektorom? Ili pobunama? Brzo potonu.
Osnova misija tog osamnaestovekovnog društva bila je humanistička. Veza se održava do današnjih dana. Ljudi se organizuju sa određenim ciljem i takva dinamika traje. Nije toliko bitno što slične organizacije ne postoje dugo i što se raspadnu. Pojaviće se nove. Važno je da su ljudi hrabri, da rizikuju, odlazeći u krizna, ratna područja.
