Odlazak na Venecijansko bijenale za poštovaoce savremene vizuelne umetnosti nalik je hodočašću, ili pak masovnoj potrazi za Svetim gralom. Stoga su i poklonici ove godine bili puni očekivanja, ali i spremni na muke bez kojih epifanija nije moguća. Istini za volju, te muke i nisu neke, podrazumevajući besomučno jurcanje kroz nacionalne paviljone u parku Đardini i postavke u Arsenalima, kao i one razbacane diljem grada na lavirintu kanala čija iščašena logika komplikuje hadžiluk.
U nešto gore tlapnje spada čekanje u dugim redovima pred pojedinim izložbenim prostorima, ali i toaletima, kafeima, restoranima… Umesto mačaka, kraj astala vrebaju galebovi, predstavljajući dodatnu opasnost za došavšeg, jer su spremni da mu istrgnu parče pice i podele ga s golubovima, maskotama Trga Svetog Marka. Art-hodočasnici se ipak drže „modne piste“ – ulice Via Garibaldi gde utoljuju dve potrebe, da namire fiziološke porive i da budu viđeni u svojim ekstravagantnim toaletama.
Biti prisutan u tri dana „preopeninga“ najstarije i najpoznatije umetničke smotre smatra se privilegijom, budući da se propusnice dobijaju na poziv i preko preporuke. Time se ipak ponešto i gubi, jer nema stručnih smernica za pohod na izložbe. Tek proglašenjem laureata Zlatnog lava na svečanom otvaranju, gužvanjac će biti preusmeren ka Paviljonu Australije, do tad najintenzivniji pred nemačkim, britanskim, egipatskim, švajcarskim galerijskim kompleksom. Glas o dobrom radu prenosi se u početku od usta do usta, stvarajući mistiku, kao i dozu zavisti onih koji nisu imali strpljenja da u redu drežde satima.
Strpljenje se lako gubilo s obzirom na to da se većina predstavnika 88 zemalja kruto i prebukvalno držala zadate teme Stranci svuda, koju je osmislio umetnički direktor jubilarne 60. manifestacije Adrian Pedrosa iz Brazila, stavljajući fokus na migrante, iseljenike, prognane, izbeglice. Tako prezenteri kolonijalnih sila mahom okajavaju grehe pradedova, a izaslanici vekovima tlačenih busaju se u grudi neverbalnom tvrdnjom „i mi postojimo“, i to naivno, artbrutistički, kako im i dolikuje prema odnosu snaga.
Postavke, suviše nalik art-sajmovima ili vašaru, naglasile su pravu prirodu Bijenala kao finansijske mašinerije, gde slika i dalje ima primat na tržištu, kao i dekorativni predmeti
Queer orijentacija, takođe preporučena od javno deklarisanog queer art direktora, bila bi pravo osveženje da je sebi dala maha. Ali, ona se povukla pred građanskim vaspitanjem i pretežnim politikantstvom ponuđenih sadržaja, ostavši fejk kao i gro ostalog.
U tom svetlu mogao se posmatrati i protest pred Paviljonom SAD, a odmah do njega je smešten Paviljon Izraela, suviše uigran i suviše sceničan, kao naručen. I opet su te mnogo važne face protagonista bacale senku na sopstvenu poruku protivnu genocidu u Gazi, kao da umetnost nije bila dovoljno hitra ni mudra da taj bunt pretoči u duboku avangardnu poentu.
Izraelci su odgovorili plakatom u izlogu s natpisom da će nastupiti kad se reši talačka kriza, pa je sve zaličilo na nastavak prošlog saziva, kad je Zelenski preko ekrana zatražio podršku Ukrajini, izraženu i u oružju, a Rusi se demonstrativno povukli iz svog paviljona. Ustupanje zgrade Boliviji ove godine neki su povezali s pretenzijom Rusije na bolivijske zalihe litijuma, ukazujući na ekonomsku stranu političkih sukoba.
Ekološki narativ, sporadično prisutan, bio je obesmišljen histeričnim uzimanjem cegera, deljenih na svakom koraku, a punih kojekakvih brošura koje su odmah bacane, te zalud smrt onolikog drveća. Postavke, suviše nalik art-sajmovima ili vašaru, naglasile su pravu prirodu Bijenala kao finansijske mašinerije, gde slika i dalje ima primat na tržištu, kao i dekorativni predmeti.
Čule su se i komparacije sa Evrovizijom, što se odnosilo na političku korektnost, ali i osrednjost ponude koja je kao takva preklapala dojmove. Ovo je moglo razočarati pravog tragaoca za esencijom savremenosti, a da to nije veštačka inteligencija, tu i tamo isprazno nazočna, kao i hologramske iluzije.
Sveti gral u kontekstu arta ipak nije unapred zadata vrednost, već se odražava kroz stimulaciju uma i emocija. Kako Stranci svuda nemaju u tom smislu revolucionarni (pa ni prosečan) potencijal, valjalo se zadovoljiti mrvicama. Paviljon Australije ipak je krupnija trunka, izazivajući respekt i prema ideji rada Arčija Mura, načinu izvedbe i estetici postavke. Mesecima ispisujući kredom (kako se navodi u obrazloženju nagrade, što bi značilo mnogo para priloženih u venecijansku kasu) na crnim zidovima i stropu, Mur je ispisao genezu Aboridžina kojom je doseljenička država spekulisala.
U središtu prostora postavljen je plitak bazen pun vode, a u njemu zvanična arhiva rodoslova koja nije mogla da isprati 65.000 godina dugu istoriju, sve i da je htela. U saradnji sa kustoskinjom Eli Butrose, Mur je pozvao posetioce da dopune porodično stablo drevne nacije, što niko, bar na naše oči, nije učinio.
Istovremeno pompezna i nesklona interakciji, te rečju – blazirana, publika nije reagovala ni na daleko otvoreniji apel da se ponovi onomatopeja ratnih zvukova koje su izgovarale ukrajinske izbeglice u Paviljonu Poljske. Više empatije prigrabila je finska umetnica (Jenni-Juulia Walingheimo-Heimonen) sa izvesnim stepenom invaliditeta, koja je svoje svakodnevne probleme izrazila kroz bajkovitu instalaciju od mnogo segmenata. „Da imam mnogo novca, angažovala bih nekog da mi pere, kuva, sprema, dok se ručnog rada na artefaktima nikad ne bih odrekla“, ispovedila se grupici posmatrača, žaleći se pretežno na predrasude tipa da „osobi sa teškoćama pri hodanju, cipele nisu ni potrebne“. Nekom s ovih prostora palo bi na pamet da umetnicu pozove da na par dana proživi diskriminaciju kakva postoji u Srbiji, pa da vidi o čemu bi sitnim vezom potom pričala.
Urođeni cinizam mogao je da ispliva i učešćem u radu Danijel Frikli Please say, koji se bazira na sugestiji onoga što će sagovornik reći, te nekom odavde dođe da autorki nametne da ga pozove na Sejšele, s obzirom na to da je njen „štand“ priključen postavci ove države, premijerno predstavljene na venecijanskoj smotri. Udarni rad, u smislu vidljivosti, nalikuje 3D razglednici sa vizurom Indijskog okeana, ispred kojeg je raskriljena makrame ljuljaška, koja kao da vabi da se belo telo (kultur)turiste osunča i konačno opusti.
Ekološki narativ bio je obesmišljen histeričnim uzimanjem cegera, deljenih na svakom koraku, a punih kojekakvih brošura koje su odmah bacane, te zalud smrt onolikog drveća
U atmosferi praktično stampeda, mimikriranog ultraljubaznim osmesima, novinarki Radara bilo je neizvodljivo da sve sagleda, a još manje da mentalno procesuira, jer ko bi još i čitao legende? Stoga joj se utisak svodi na površnu prijatnost koju deli sa kritičarem Njujork tajmsa, Džejsonom Faragoom, kad je Paviljon Češke u pitanju. Ovde je Eva Kotatkova tranžirala džinovsku žirafu, parafraziranu bivšu žiteljku Zoološkog vrta u Pragu, uhvaćenu u Keniji i uginulu u zarobljeništvu nakon samo dve godine.
Mogućnošću da se uđe u njen golemi vrat, da se ovde legne i posluša lament nad kolonijalističkim zlodelima, autorka kritikuje prisvajački odnos Zapada prema blagu drugih svetova, smeštajući svoja zapažanja u okvir dečje igraonice. Naime, šija žirafe je od mekanih materijala i poziva na ludo zabavljanje.
Faragoove sugestije o top 10 postavki stižu prekasno, kao i proglašenje svih nagrađenih od strane žirija, pa reporterka Radara može samo da žali za propuštenim prilikama, ali i bespotrebnim naporima. Tako ona neobavešteno seda u vaporeto u pravcu Paviljona Vatikana, situiranog u aktivnom ženskom zatvoru na ostrvu Gvideka. I ovde zatiče gmizajući red čiju prohodnost koče stroge mere pretresa, dok se na kraju ispostavlja da je za pristup postavci proslavljenog Mauricija Katelana i drugih manje važnih autora, neophodna pozivnica majušne, a vrlo moćne papske države.
Obuzima je bes, naravno, a ništa manji kasnije kad bezuspešno pokušava da popije kafu i odmori noge. Jer, čak i u tom zapećku Venecije vladaju pravila da se u barovima pije proseko i aperol-špriceri, u restorane pušta ako svi namernici jedu, dok kafića nema ni od korova, te je jedini izlaz (besan) se vratiti u centar.
Ali, čak i nemoćni gnev zna da nagradi u ovom jadranskom Diznilendu, pa nakon kratke stanke u jednom od masovnih restorana na obali, ona hrli ka Paviljonu Hrvatske, duboko u kolopletu uličica bez urbanističkog smisla, kako pomenusmo. Smeštena u nepretenciozan objekat bivše stolarske radionice, sa divnom baštom, postavka Priručnim sredstvima umetnice Vlatke Horvat i kustoskinje Antonije Majače govori o poverenju i solidarnosti umetnika sa prostora bivše Jugoslavije koje je sudbina svuda rasula.
Pozvavši više od 200 kolega da participiraju, Horvat je precizirala propozicije da se radovi šalju preko kurira – prijatelja, poznanika, a ne redovnim putem, preko zvaničnih službi. Time je istakla svoju veru da se svet može promeniti na pogon bliskih međuljudskih odnosa i vrlo nam poznatom metodom snalaženja. I sami poslati radovi su ljupki, iskreni, nemo vrišteći za izgubljenom nevinošću.
I ma kako hodočasnik s početka teksta ne biva emotivno raznet, niti intelektualno pomeren celinom saziva Stranci svuda, pa ni pojedinačnim doprinosima, kući će se vratiti ustreptao i preporođen. Za tu magiju zaslužan je kumulativan utisak mnogih različitosti na koje Pedrosa možda i nije računao. Jer bolje je, čini se, biti tuđinac u Veneciji no domaći u Srbiji i drugim zemljama Trećeg sveta.
