za Radar iz Venecije: Sava Blagojević
Aktuelne teme koje razaraju savremeno društvo, od sukoba u Gazi, sve komplikovanijeg rusko-ukrajinskog odnosa, do pretnji nuklearkama, presija korporacija i institucija državnih sistema, te dramatične svakodnevice i opasnosti koju donose društvene mreže, dodatno podstaknute kulturom kenselovanja s jedne i sve prisutnijom veštačkom inteligencijom s druge strane, dominirale su programom ovogodišnjeg Venecijanskog filmskog festivala. Pričama savremenih autora kontrast je davao sav taj glamur, koji su nosile zvezde na crvenom tepihu, ove godine u sasvim novom sjaju. Džulija Roberts i Kejt Blančet, odnosno Džad Lou i Džordž Kluni dominirali su na svakom koraku, pozirajući pred kamerama i blicevima brojnih akreditovanih novinarskih ekipa. U kombinaciji dramatičnih priča kojima su se autori savremenog filma vrlo posvećeno bavili i tako izazovnog niza gostiju koji su ove godine prošetali venecijanskom Mostrom, može se lako zaključiti da je 82. izdanje prestižnog festivala visoke A kategorije završeno više nego uspešno. Trijumfalno čak moglo bi se reći, jer je zaista i kvalitet filmova i programa bio na zavidno visokom nivou.
S druge strane, Venecija je donekle zadržala poziciju predvodnika sezone nagrada, jer su se upravo sa Mostre minulih godina „regrutovala“ sva ona ostvarenja koja će potom osvajati filmska priznanja, uključujući i ono najvažnije – Oskar. Ali, za razliku od komercijalnih i studijski podržanih projekata ostvarenja kao što su Džoker ili Oblik vode, ove godine Venecija je lansirala manje-više nezavisnije projekte, koji se svakako kandiduju za filmove godine, ali da li će do toga stići zavisi od njihove ograničene distribucije.
No čini se da ovog puta nema mnogo zime za Džima Džarmuša, čuvenog njujorškog sineastu. Enfant terrible savremenog filma stigao je na Mostru i napustio je sa Zlatnim lavom u rukama, najvišim festivalskim priznanjem, kojim je ovenčan za svoju intimnu ispovest naslovljenu Otac, majka, sestra, brat. Vidljivost filmu u svetlu nagrada, svakako će dati glumačka imena poput Kejt Blančet, Adama Drajvera ili Šarlote Rempling u glavnim ulogama, što bi moglo ovog filmskog veterana da dovede i do prve nominacije za Oskar, koju je doduše, po mišljenju mnogih, odavno zaslužio. Njegov novi film suptilni je i emotivno nenametljiv triptih sastavljen od tematski povezanih segmenata o odrasloj braći i sestrama i njihovim narušenim odnosima s ostarelim roditeljima, istovremeno duhovit i nežan, pa se čini i savršenim mamcem za glasače Američke akademije za film.
Blizu nominacije je i Beni Sejfdi, čiji je film The Smashing Machine ipak na produkciono višoj lestvici od Džarmušovog, a i već dugo se govori o fizičkoj i glumačkoj transformaciji zbog koje bi rvača Dvejna Džonsona trebalo, valjda, konačno da prihvatimo i kao ozbiljnog glumca. Sejfdi, koji je svoja dva prethodna briljantna dugometražna filma Dobro vreme i Neobrađeni dragulji radio sa bratom Džošom (koji će takođe u sezoni nagrada imati svoj samostalni film Marty Supreme s Timotijem Šamalejem), osvojio je nagradu Srebrni lav za najbolju režiju, što je dočekao da posebnim izlivom emocija. Njegov film kao da je replika na Rvača sa Mikijem Rurkom, jer takođe u središte priče donosi životnu krizu američkog pionira meštovitih borilačkih veština i prvog „ultimate fight“ šampiona Marka Kera, koju je veštim rediteljskim postupkom pretočio u egzistencijalnu noćnu moru o porazu te ogromne ljudske statute, koja se nemilosrdno ruši, i fizički i emotivno. Priča o sportisti koji nije naučio da gubi i koji ponovo mora da pronađe sebe, postavlja i egzistencijalno pitanje – šta ostaje od čoveka kada pobeda više nije jedina opcija?
Mnogi već tipuju da će se među nominacijama naći i dobitnica Gran prija, za koju se do poslednjeg trenutka mislilo da će poneti Zlatnog lava, no čini se da ju je Džarmuš „potukao“ u foto-finišu. Ali tunišanska rediteljka Kauter Ben Hanije svakako je doživela najduže ovacije u istoriji festivala za svoju potresnu filmsku ispovest Glas Hind Radžab u čijem je središtu istinita priča o palestinskoj devojčici u Pojasu Gaze, čiji su očajnički vapaji za spasom ostali neuslišeni. Malo je reći da je i publiku i kritiku svojim filmom Ben Hanije ostavila bez teksta, a u godinama kada se među rediteljkama traže nova imena koja bi ponela nagradu Oskar, njeno ime zasad je među prvima na listi.
No, sledeći niz autora koji su se uspešno vratili na Lido, jednako obećavaju kada su Oskari u pitanju. Jorgos Lantimos postaje neumoran sa serijom filmova koje niže, a najnoviji Bugonija osobena je alegorijom na pasivnost u rešavanju klimatske katastrofe. Giljermo del Toro koji je već trijumfovao sa pomenutim Oblikom vode, sada se vraća sa hiperstilizovanim viđenjem gotskog romana Frankenštajn, dok s druge strane politički triler Olivijea Asajasa Čarobnjak iz Kremlja pokazuje kako je još početkom devedesetih kreirana politika vremena koje živimo danas. Džud Lou dugo nije imao nominaciju za Oskar, i sasvim sigurno je došlo vreme da se ona ponovi, jer ovoga puta njegova interpretacija Vladimira Putina izazvala je verovatno najveću pažnju na Mostri. Prva žena oskarovac, Ketrin Bigelou, nakon osam dugih godina pauze, ponovo je politički aktuelna s dramom Kuća dinamita, s tim što sada preispituje moć nuklearnog oružja u današnjem trenutku, opasnost od njegove upotrebe i olako shvatanje mogućnosti novog rata, koji bi svet odveo u sasvim obrnutom smeru.
Visoko se kotira i italijanski sineasta Paolo Sorentino, koji bi takođe mogao da ponovi sopstveni istorijski uspeh iz 2013. kada je Velika lepota osvojila nagradu Američke filmske akademije. Slično može da se desi i njegovom glumcu Toniju Servilu, koji bi u ovom slučaju ponovio uspeh Roberta Benjinija, s kraja prošlog veka doduše, kada je „sklonio“ američke zvezde i poneo nagradu Oskar za najboljeg glumca za voljeni film Život je lep. Ovoga puta, Sorentino ubedljivo režira Servila, njegovog očito omiljenog glumca koji je i u prethodnom njegovom ostvarenju briljirao, s tom razlikom što sada velikan italijanskog pozorišta i filma, u ostvarenju Milost, tumači na duhovit i dirljiv način istovremeno predsednika Italije, u ovoj meditativnoj drami koju je kritika u startu visoko ocenila. Otmen, sofisticiran, promišljen i enigmatičan film počinje dugim citatom iz italijanskog ustava o ovlašćenjima predsednika, a s obzirom na italijansku istoriju od Musolinija do Berluskonija, glavni junak ove priče je njihova sušta suprotnost – on je udovac i katolik koji sebe vidi kao ceremonijalnog lidera, koji svoju moć drži prikrivenom a mora da donese važne odluke, od zakona o eutanaziji do pomilovanja. Bez kiča, šljaštećeg dekora i suvišnog mizanscena. Milost je nesumnjivo do sada najelegantnije Sorentinovo ostvarenje. Ako ikada dođe kod nas, u godini izostanka mnogih festivala, sigurno će priča o predsedniku i njegovim odlukama biti i ovde intrigantna, samo što će očito ostati daleko od poređenja sa bilo kakvom elegancijom u našoj svakodnevnoj zbilji.
Čenvuk Park, legendarni korejski reditelj
Više niko ne želi da prihvati odgovornost
Naš susret sa čuvenim korejskim sineastom Čenvuk Parkom bio je kratak, ali dovoljan da dopunimo mišljenje nakon odgledanog sjajnog filma Bez drugog izbora, za kojeg već mnogi tipuju da će ponoviti uspeh i preskočiti visoku lestvicu, koju je pre nekoliko godina postavio Džunho Bong sa filmom Parazit. Postavivši u centar priče sredovečnog Mansua, u savršenom tumačenju jedne od najvećih zvezda savremenog korejskog ali i svetskog filma i televizije Bjunghun Lija, koji nakon godina besposlenosti odlučuje da preuzme stvar u svoje ruke tako što će eliminisati sve koji mu stoje na putu, Park se vraća svojim opsesivnim temama preživljavanja u modernom kapitalističkom društvu, dodatno prožetim pitanjima pravde i osvete.
Podsetivši se tako njegove osvetničke trilogije – Simpatije za gospodina Osvetu, Gospođica Osveta i Stari momak, nismo mogli a da se ne upitamo da li je ovo produžetak tog filmskog univerzuma, s tom razlikom što su porodične tragedije iz prethodnih filmova sada podstaknute društvenom turbulencijom i ekonomijom. Park nam je rekao:
„Nisam jedan od onih reditelja koji žele da stvore svoj univerzum. Voleo bih da moj film govori sam za sebe, kao poseban univerzum. Voleo bih da moj film publika vidi kao potpuno drugačiji. Kad biste gledali film bez mog imena, siguran sam da biste pomislili da ga je snimio neki drugi reditelj. Gledajući čak i Trilogiju Osveta koju ste pomenuli, možete da primetite da je veza između filmova samo tematska, dakle u osveti kao takvoj. To je motiv koji labavo spaja sva tri filma u neku vrstu trilogije, ali osim toga, u smislu stila, to su potpuno drugačiji filmovi. Baš kao što sam i ranije radio, odmakao sam se od svog najskorijeg filma. To je jedini način da mi ne bude dosadno kad radim na njemu. Prethodni film Dvostruka prevara bio je veoma poetičan s mnogo praznih prostora, u kojima je ženstvenost bila u prvom planu. Ovog puta sam napravio nešto što je potpuno drugačije od toga.“
Ipak, ta fraza „nemamo izbora“ koja se dramatično ponavlja u filmu, ne samo kao izgovor kompanije, zvuči kao metafora za društvo uopšte, što je sineasta i želeo da postigne. Na pitanje kako tumači tu rečenicu u kontekstu priče i modernog društva, Park odgovara:
„Ovde svi nalaze izgovore. Ne žele da prihvate nikakvu odgovornost, krive druge, izgovaraju se na druge stvari i kažu – To je zbog okolnosti. Ne mogu protiv toga. Naredio mi je šef. Ta izjava je izraz stava koji je sasvim suprotan od onog moralno odgovornog.“
Dan nakon premijere u Veneciji, Bez drugog izbora je na Rotten tomato tabeli koja računa prosek ocena onih koji su film pogledali, imao rezultat čistih 100! I nema sumnje da je „stari momak“ Park ponovo prodro u suštinu društva u kome živimo. I još manje sumnje da će imati glavnu reč u predstojećoj sezoni nagrada.
