„Vajarski raj“, „san svakog skulptora na planeti“, „čudesno mesto“, samo su neki od stilizovanih epiteta kojim umetnici opisuju Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti velikog formata Terra u Kikindi, čije je 44. izdanje upravo završeno. Za njim je ostalo još šest monumentalnih radova u glini, dopunjujući kolekciju od više od 1.000 skulptura velikog formata, koja pripada Muzeju Terra, odnosno Gradu Kikinda, kao osnivaču krovne ustanove, Centra za likovnu i primenjenu umetnost Terra. Tako posredno pripadajući svim građanima Srbije.
Uprkos toj činjenici, kao i faktu da je Kikinda zahvaljujući Terri upisana na kulturnu mapu sveta, ova ustanova nije dobila ni „žute banke“ od države i Pokrajine, na brojnim ovogodišnjim konkursima. Taj presedan u pružanju finansijske potpore od strane nadležnih, lako se da povezati s podrškom studentskom bojkotu, još 25. januara, kada su obustavljeni svi tamošnji izložbeni programi. A oni su tek najvidljiviji deo svega onog čime se zaposleni (i volonteri) bave da bi održali reputaciju te prestižne institucije.
Po sličnom principu funkcioniše i sam simpozijum, iziskujući mnogo napora oko organizacije vajarske kolonije, koja svakog jula okuplja od pet do osam eminentnih umetnika, evo već gotovo pola veka. Zastoja nije bilo ni tokom godina sankcija, ratova, bombardovanja, korone: Terra je odolevala kao svetionik u političkim i drugim nepogodama.
Presedan u pružanju finansijske potpore od strane nadležnih, lako se da povezati s podrškom studentskom bojkotu, još 25. januara, kada su obustavljeni svi Terrini izložbeni programi.
Stoga se upravi Terre, s direktorom Aleksandrom Lipovanom na čelu, činilo nedopustivim da prekine kontinuitet ovog okupljanja, prevashodno edukativnog karaktera, čak i kada se radi o već proslavljenim autorima. Jer, ovde se mnogo toga „nauči o sebi, i to od same zemlje“, kako je voleo da kaže inicijator celog projekta i direktor Terre, punu 41 godinu, vajar Slobodan Kojić, i sam Kikinđanin.
Na ogromnom gubitku bila bi i publika, navikla da kroz godišnje izložbe dometa simpozijuma, u Galeriji Terra, u centru Kikinde, održava kontakt sa savremenom umetnošću. A to je retkost u zemlji Srbiji, daleko naklonjenijoj tradicionalnim izrazima.
Na mišiće
Iz tih razloga, organizacioni tim simpozijuma potrudio se iz petnih žila da na sredstva dobijena od Grada, namakne dovoljno novca od donatora da bi sve funkcionisalo neometano. „Nije to ništa novo, i Kojić je mnogo toga uradio na pogon sopstvenog entuzijazma, i entuzijazma ljudi koji su duboko verovali u značaj Terre. Na taj način postignut je dogovor s Fabrikom crepa ’Toza Marković’ da simpozijumu ustupi jedan od pogona, a potom i da lokalne vlasti od vojske otkupe i obnove bivšu konjušnicu, gde je smešten naš muzej“, objašnjava Lipovan.
Ipak, ništa od tih dodatnih, a sasvim nepotrebnih napora organizatora, nisu mogli da primete učesnici međunarodne kolonije, iako kolateralne žrtve činjenice da se jedna takva državna ustanova, „stavlja u prekarijatski položaj udruženja građana“, kako stanje opisuje aktuelni direktor. I ekipa Radara vidi samo lepotu, kada (poslednje nedelje skupa) kroči u Park skulptura, kojim je okružen Atelje Terra.
Po usahloj travi, zbog nesnosne vrućine, gizde se davno ispečeni radovi umetnika, koji nisu stali u stalnu muzejsku postavku. Rumene se i objekti od cigle, dok hlad zaposeda samo atrijum studija, pod drvenom nadstrešnicom, i „strehom“ od zelenih puzavica. Međutim, ovde nema nikog, jer učesnici skupa žure da završe započeto. Tome je naklonjeno svih 600 kvadrata zajedničkog radnog prostora, na kome Terri mogu da pozavide i mnogo ozbiljnije države.
Ništa od napora organizatora da namaknu sredstva nisu mogli da primete učesnici međunarodne kolonije, iako kolateralne žrtve činjenice da se jedna takva državna ustanova, „stavlja u prekarijatski položaj udruženja građana“,
Naime, ovde se o svemu mislilo, svaki umetnik ima dovoljno mesta da se razmahne i da svoje delo sagleda iz daljine (tj. s visine drvene galerije), i da ima napretek veštačke difuzne svetlosti što ne pravi lažne senke. „Ideja je da svaki učesnik simpozijuma ima svog ličnog asistenta, što trenutno podbacujemo za jednog čoveka“, primećuje direktor. Krivca opet možemo tražiti u državi, nesvesnoj kakvim blagom raspolaže.
U radnoj atmosferi ipak nema napetosti, jer se sinergija stvorila već prilikom upoznavanja umetnika i tima Terre. Klasična muzika iz zvučnika pravi harmoniju sa šapatom prisutnih, posvećenih završnici procesa vajanja. Većina skoro pa gotovih radova, gabarita još većeg od uobičajenog, pokrivena je čaršavima, jer oni moraju da se suše postepeno kako ne bi popucali. Našu radoznalost mami šuma u tkanine ušuškanih stubova, ispostaviće se – materijalizovanog pijeteta prema poginulim đacima iz OŠ „Vladislav Ribnikar“. A dela Uroša Ušćebrka!
Politički i drugi pogledi
I sam bivši učenik ove škole (a sada predavač na Univerzitetu Verakruzana u Meksiku), Ušćebrk postradale mališane vidi kao drveće koje nikad neće dostići svoj puni stas. Zato je njegova skulptura modularna, sastavljena od 10 elemenata, s obzirom na to da vajar oplakuje i nastradalog radnika obezbeđenja. „To je moje intimno polazište, dok je na publici da rad protumači u skladu sa svojim svetonazorima i osećajem za umetnost“, kaže nam Ušćebrk.
Prošlost trigira i Mihalu Julinovu iz Slovačke, rođenu decenijama nakon događaja o kojima glinom pripoveda. Njen čopor vukova (čije njuške gladi vajarskom špatulom) vezan je za sprečavanje prebega preko granica Istočnog bloka, formiranog nakon Drugog svetskog rata. „Pod paskom zaštite sopstvenog stanovništva od zloćudnih ‘stranih faktora’, Čehoslovačka je koristila polupripitomljene vukove, ipak ne shvatajući da su oni odani alfa-jedinki, te gotovo neupotrebljivi u uslovima stalne smene vojnika – graničara“, svoju skulptorsku misao sažima mlada vajarka, sada stacionirana u Parizu.
Britanski umetnik Dezmond Bret za sebe kaže da je „improvizator“, i da je stoga u Terru došao „nepripremljen“. Glina je za njega do sada bila „tranzitorni medijum“, budući da je sa izvajanih pozitiva skidao kalupe, i u njih ulivao fiberglas, pa mu je ovo vatreno krštenje na polju terakote. Breta zanima igra oblika, pa ih crta u malenom bloku i prenosi u glinu. Te igre ne može da se zasiti, te ga brine „da li će sve stići“, premda u ateljeu provodi „od 12 do 16 sati“.
I njegov neposredni komšija, Ansi Taulu iz Finske, ima megalomanske zamisli, da izgradi fabriku osa. „Mnogo više pažnje posvećuje se pčelama, ugroženim urbanizacijom, promenom klime i drugim faktorima, dok se osa svi plaše, iako imaju sličnu unutrašnju organizaciju, samo ne proizvode med, pa nam nisu dovoljno zanimljive“, ističe umetnik.
U radnoj atmosferi ipak nema napetosti, jer se sinergija stvorila već prilikom upoznavanja umetnika i tima Terre
U građenju pozamašnog rada, nalik čudnovatoj svemirskoj stanici, pomažu mu dvoje prijatelja, Finaca, koji su pronašli „idealni aranžman da provedu godišnji odmor u zemlji u koju inače možda nikad ne bi došli“. Ne pitamo zašto, da ne bismo prigušili njihov širok osmeh, kojim prate opasku da Ansiju „možda samo odmažu“.
Kolektivnost učinka karakteristika je i rada Milene Milosavljević, koja živi i stvara u Nemačkoj, iako alumnista FLU u Beogradu. I ona ispravlja nepravdu, ali ne prema osama, već prema ženama i drugim „žrtvama sistema“, praveći instalaciju Eva 24/7. I ne znajući poentu, reporterka Radara sva se naježi u susretu sa gomilom izgrizenih (kao natrulih) glinenih jabuka, na dnu ovalnog „bazenčića“.
Ugriz kao otpor
„Bazen“ ipak nije bazen, već dno industrijske pokretne trake, s asocijacijom na dominantne kulturološke obrasce i ekspanziju težnje ka profitom. U njima je Eva „konstruisana vizija, nastala kao rezultat pogrešnog prevoda reči malum, koja ne znači samo zlo (na latinskom), već označava i jabuku“, kako navodi umetnica.
„U modelovanju jabuka svi učestvuju, ali ih ja obeležavam svojim ugrizom, koji postaje čin otpora protiv homogenizacije i fikcije, protiv kolonizacije svakodnevice, uništavanja identiteta posredstvom kapitala“, obrazlaže Milosavljević svoj koncept.
Iskustvo boravka u Terri trebalo bi da ima baš svaki građanin naše države, ali i svaki inostrani gost, da bi kod kuće širio prosvetiteljsku misiju, ukorenu pregnuća svih koji su činili Simpozijum od 1982.
U jednom kraju ateljea, marljiv je hrvatski umetnik stare garde, Petar Barišić. Njegov fokus je na glagoljici, prvom pismu među Slovenima zapadne provenijencije. Barišić zapravo nastavlja opus baziran na istoj temi, koju je otelotvorio u postupku revitalizacije istarskih sela, pa je u Gračišću, recimo, postavljeno pet kamenih klupa iz istog izvora inspiracije.
„Međutim, kamen je kamen, po difoltu hladan, dok je glina daleko toplija i životnija“, ističe poznati vajar. Kako će se ta toplina i životnost odraziti na indirektno predstavljenu glagoljicu, videćemo krajem jula 2026, kad će biti otvorena izložba radova sa 44. izdanja simpozijuma.
Sad on ne bi da skida čaršave s glinenih blokova, zbog već pomenute mogućnosti ubrzanog sušenja i posledičnog pucanja. Njihov gabarit, jedva usklađen sa veličinom peći dimenzija do 2,5×1,40×1,40 metra, dokaz je Barišićeve tvrdnje da „umetnici nisu boemi, već najveći radnici“.
Da li su i oni hrvatski – prekarijatski, kao naši, opet ne pitamo, jer svakom svoj krst ostaje.
Onaj koji nosi Centar Terra, prilično opterećuje pleća šestoro stalno zaposlenih, dok je lek protiv bolova takođe pomenut – entuzijazam i polet. Biće da na njih računa i država, ili je ič ne zanima budućnost ove institucije, s mnoštvom produkcionih i izlagačkih programa, čiji je renome svetskog glasa.
Kikindu napuštamo obogaćeni dragocenim iskustvom, koje bi trebalo da ima baš svaki građanin naše države, ali i svaki inostrani gost, da bi kod kuće širio prosvetiteljsku misiju. U korenu pregnuća svih koji su Terru činili od 1982.
