Ima u radnoj biografiji i karakternim osobinama glavnog junaka serije Tamna tvar (Dark Matter; Epl TV+, autor Blejk Krauč) mnogo toga sličnog profesoru hemije Volteru Vajtu. No, za razliku od gimnazijskog kolege hemičara iz serije Breaking Bad, univerzitetskog profesora fizike Džejsona Desena (Džoel Edžerton) iz kolotečine ne budi kancer pluća već dvojnik iz multiverzuma koji ga otima i onesvešćuje, nakon čega će se probuditi u svetu nastalom kao posledica dijametralno suprotne životne odluke. Jer, Džejson je petnaestak godina ranije bio na tragu kvantne revolucije u percepciji i manipulaciji stvarnošću, što je prekinuto izborom nepretenciozne porodične egzistencije. Nije mogao znati da je zaista na pragu nepojmljive inovacije o kojoj će saznati sve što želi – a pogotovo sve što ne želi – kada alternativni Džejson koji ju je materijalizovao u jednom od bezbrojnih dimenzionih slojeva oseti prazninu života usamljenog genija.
Tamna tvar je, ako se poigramo prijemčivim simbiotičkim poređenjima, nalik mutantu Nolanovog Početka (Inception, za zbunjene) i Porodičnog čoveka sa Nikolasom Kejdžom, i manje je ili više bolji od navedenih filmova zahvaljujući tome što autori i samozaljubljeno naučno-filozofsko fantaziranje i sunovrat u patetiku uspevaju da drže pod kontrolom. Hvale je to vredan poduhvat, budući da se najvredniji momenti serije tiču upravo ljubavnih odnosa ili grozomornih i predivnih „ostvarivanja“ teorijske fizike.
Antropološka srž serije nalazi se u poslovici koja veli da je „trava uvek zelenija u komšijinom dvorištu“, kao i svima razumljivoj potrebi da se pitamo šta bi bilo da nekog davnog dana nismo pošli drugačijim putem. Ili, malo konkretnije, da kada ste imali dvadesetak godina vaša najbolja drugarica nije ko zna zbog čega svratila do vas pa vas onda usputno pozvala da joj se pridružite u nastavku izlaska u grad, kada ćete upoznati buduću devojku koja će na koncu biti i majka vašeg deteta? Užasne su i predivne te misli što vode ka beskonačnim mogućnostima nedogođenih života, podjednako vas pogađajući kakav god da je kvalitet onog koji se kosmičkim čudom zbio. Džejson Desen, obrevši se u životu svog genetskog dvojnika, i nakon što je – jer je naučnik – u bolnici proverio da li je možda izgubio razum zbog nekakvog tumora na mozgu, prihvata razvoj događaja i po devojačkom prezimenu pronalazi svoju ženu Danijelu (Dženifer Koneli). Neudata je i uspešna likovno-konceptualna umetnica, za razliku od njegove Danijele koja je slikarstvo odavno zamenila skromnom pozicijom kustoskinje male galerije. Scena sa kraja druge epizode, kada joj Džejson pripoveda o životu kojem je utekla, ili koji joj je izmakao, relativno rano nam otkriva ljudsku osovinu serije:
– Venčali smo se na brzinu, zbog čega su mnogi ljudi bili besni. Imali smo super žurku, i nedugo posle toga smo postali roditelji. Prvih par godina su bile… komplikovane. Postalo je teško, baš teško.
– Zašto?
– Znaš kako je to. Možda ne znaš… Život pronađe način da te samelje. Prioriteti su nam se izmenili. Provodio sam sve manje vremena u laboratoriji, ti si sve manje provodila vremena u ateljeu. Na kraju, ostao sam bez finansija, a ti si prestala da slikaš.
– Prestala da slikam? Jesmo li mi, ono… dosadni?
– Ne posmatram to na taj način. Izgradili smo zajednički život.
– Jesam li srećna?
– Jesi.
Ostaje nam paradoksalni žal što će jedna od najboljih serija godine dobiti i drugu sezonu
U poslednjoj epizodi, prvobitna – Danijela će Džejsona takođe pitati da li je njena dvojnica srećna. „I ona je to htela da zna za tebe“, odgovara joj Džejson. O razmeri sreće u životu, zapravo, tačan odgovor može dati samo onaj koji ga živi, a Džejson do kraja fabule shvata da se sreća nalazi i u prihvatanju delimične tajnovitosti osobe sa kojom delite život.
Dženifer Koneli, koliko god da je po običaju odlična – Tamna tvar je glumački raj, sa zadatkom tumačenja nekoliko sasvim različitih likova koji dele zajedničku suštinu – gotovo je nadjačana po radnji uslovno sekundarnom Alis Braga koja tumači Amandu, psihološku saradnicu i devojku alternativnog Džejsona. Shvativši da je njen Džejson napravu za putovanje kroz multiverzum upotrebio na neetički način, ona započinje svoju i časnu multiverzumsku avanturu sa njoj nepoznatim Džejsonom, čime stižemo do naučnofantastičnih vrhunaca serije. Zapravo, tu se u potpunosti i sažimaju svi potencijali postavke, s osobama koje bi u nekoj drugoj stvarnosti bile savršeni partneri a sada su samo saputnici, dok jedna od njih ne pronađe univerzum vredan ostajanja. Ili nas tek proživljavanje iskustva čini punokrvnim partnerima?
Valja primetiti da u društvenom pogledu serija ima donekle konfliktnu prirodu. Sa jedne strane, nepobitno slavi nauku dok sugeriše da roditeljstvo umanjuje mogućnost da se ostvari pun profesionalni potencijal, a sa druge promoviše intimno, porodično zajedništvo kao „najbolji od svetova“. Ne dolazi li se tako do zaključka da je istinski civilizacijski progres polje delovanja pojedinca oslobođenog od stega uske biološke odgovornosti? Delo potencijalnog sociopate? Edžerton „ostvarenu“ verziju Džejsona nesumnjivo igra u tom ključu, kao čoveka koji ne bira sredstvo da bi došao do cilja. Bez obzira na to, moglo bi se podvući da Tamna tvar ne sadrži zaokruženog negativca, sa zavodljivošću beskonačnih mogućnosti kao zlom koje čini da biće prefinjenog genetskog sastava poklekne i postane monstrum.
Konačno, ostaje nam i paradoksalni žal što će jedna od najboljih serija godine dobiti i drugu sezonu. Jer, Tamna tvar je idealno dramsko delo za epilog koji nas ostavlja u uzbudljivom neznanju glede bilo čega što će uslediti.
