Ekonomična (sedam epizoda) a sveobuhvatna serija Superseks u produkciji italijanskog, prilično autonomnog ogranka Netfliksa, dramski obrađuje život i delo jednog od istorijski najprepoznatljivijih muških pornografskih izvođača Roka Sifredija. Podsetimo, svet pornografije ima kompleksnu prirodu rodne (ne)ravnopravnosti, sa ženama koje su seksualno objektivizovane ali nemerljivo bolje plaćene od bezličnih muških kolega, od kojih retki dosežu bitnost dovoljnu za status prve zvezde filma. Sifredi je bio jedan od takvih, da bi postepeno – poput Džona Holmsa, Rona Džeremija ili Džejmsa Dina (piše se „Deen“) – na svakakve načine prevazišao okvire ejakulacione umetnosti (jeste to izvesno umeće) i postao popkulturna referenca. Da li zaslužuje i mini-seriju?
Zavisi kakvu. Za početak, autorka Superseksa je Frančeska Manijeri koja se deklariše kao feministkinja. Očekivalo bi se, dakle, da Manijeri pristupi Sifrediju kao kanalu za fenomenološku obradu muške i ženske prirode, te seksa koji ih spaja i sukobljava. Na koncu, francuska rediteljka Katrin Breja je u militantno-feminističkim filmovima Romansa i Anatomija pakla već upotrebila stvarnog Sifredija, na obostrano zadovoljstvo, poput dišanovskog „nađenog objekta“. Manijeri, dakle, na novi način stupa kroz već oprobane koncepte – scenaristički diskretno, što je za svaku pohvalu – dok na prvom mestu ispunjava osnovni uslov dramskog dela i posvećuje se postizanju dinamičnosti.
Manijeri podvlači tezu da je Sifredi, paradoksalno, seksualni diletant, što je jasna kritika pornografije. Pogled kroz tu prizmu vodi nas do seksualne psihologije i zaključka da nagon kao produžetak želje za posedovanjem vodi ka jednosmernom zadovoljstvu
Tematske mete su nametnule okvir fabule, pa naslovnog junaka posmatramo i za sve zadate potrebe koristimo od 1974. godine, kada desetogodišnji Roko, pravog prezimena Tano, u gradiću Ortona na sredini jadranske obale Italije doživljava prve seksualne osećaje, do Pariza 2004. godine kada četrdesetogodišnji Roko, izmišljenog prezimena Sifredi, na sajmu pornografije neočekivano objavljuje da će od tog trenutka učestvovati u industriji seksa samo iza kamere. Manijeri ređa modele muško-ženskih odnosa kojima je mali Roko izložen. U mnogobrojnoj porodici, oskudnih i za Ortonu očekivanih materijalnih mogućnosti, svakodnevno gleda distanciranog, aseksualnog oca i krhku, takođe aseksualnu majku (naravno, domaćicu). Međupolna komunikacija je, ako je uopšte i dalje ima, teško oučljiva, što nas vodi do modela br. 2 koji predstavlja najstariji brat Tomaso, povremeni posetilac iz Pariza gde se bavi mutnim radnjama. On je taj muškarac sa velikim početnim slovom u dečakovom životu, što je dodatno podvučeno činjenicom da je u vezi sa Lučijom, palanačkim objektom svačije požude. Na formativnom nivou ličnosti, taj odnos Roku dodaje motiv posedovanja kao bitni sloj polne veze. Ono što mladac ne zna, a kroz naknadni odnos sa bratom će dobro upoznati, jeste da je Tomaso zapravo usvojeni sin prostitutke sa kojom je otac porodice nekada davno redovno opštio – problem je koji Tomaso do kraja života neće uspeti da razreši. U kolopletu ignorisanja, prisvajanja i frustracije, sa crkvom koja osuđuje svaku telesnost, prvi porno časopis u rukama (stvarni Superseks zaslužan za naslov serije) može stvoriti akutnu uslovljenost. Za Roka seks postaje jedina i jednoobrazna komunikacija sa ženama, a kada se pridruži Tomasu i Lučiji u Parizu taj način razmišljanja vodi ga prvo ka svingerskim klubovima, pa zatim ka radu u pornićima.
Tema koja, s pravom, najviše zanima autorku jeste tumačenje stila po kojem je Sifredi postao poznat. On, naime, ne samo da u scenama zlostavlja partnerke, s najzloglasnijim primerom analnog seksa dok glavu devojke zabija u WC šolju. Gardijanov urednik ogranka redakcije kulture zaduženog za evropska zbivanja napisao je temeljan prikaz serije i stvarnog Sifredija, uz agresivan naslov koji nije u skladu sa tekstom: „Feminista? Ma, skinite mi se! Zašto Netfliks idealizuje porno zvezdu zloglasnu po nasilju prema ženama?“. Manijeri detektuje jednu Sifredijevu vezu koja se čini uputnom i usmerava je ka rizičnim zaključcima, sve do onog o Sifrediju kao potencijalnom feministi. Naime, krajem osamdesetih on je živeo, gotovo inkognito, u engleskoj provinciji, sa britanskom devojkom. Superseks je pretvara u samosvesnu Italijanku sa kojom Sifredi beži na letnji odmor na grčkom ostrvu, što svakim danom sve više liči na pokušaj prekidanja svih veza sa prethodnim životom. No, Tina, kako se zove izmišljeni lik, Roku otkriva da orgazam jedino može da doživi dok se nad njom vrši nekakvo nasilje. Dakle, ženska osoba je Roku pokazala put ka davljenju druge ženske osobe u WC šolji? Da je ovo potpisao heteroseksualni muškarac a ne feministkinja, društvene mreže bi gorele – a i ovako ima plamičaka.
Tematske mete su nametnule okvir fabule, pa naslovnog junaka posmatramo i za sve zadate potrebe koristimo od 1974. godine, kada desetogodišnji Roko, pravog prezimena Tano, u gradiću Ortona na sredini jadranske obale Italije doživljava prve seksualne osećaje, do Pariza 2004. godine kada četrdesetogodišnji Roko, izmišljenog prezimena Sifredi, na sajmu pornografije neočekivano objavljuje da će od tog trenutka učestvovati u industriji seksa samo iza kamere
Mnogo ranije, Manijeri podvlači tezu da je Sifredi, paradoksalno, seksualni diletant, što je jasna kritika pornografije. Pogled kroz tu prizmu vodi nas do seksualne psihologije i zaključka da nagon kao produžetak želje za posedovanjem vodi ka jednosmernom zadovoljstvu, ako se o bilo kakvom Sifredijevom zadovoljstvu uopšte može govoriti. Stižemo do uvida u stranputicu na kojoj se nalaze milioni muških Sifredijevih obožavalaca, i to kroz dramski konstrukt kojim se ne osuđuje sami Sifredi, i koji prevashodno obavlja osnovni posao naoko nepretenciozne televizijske zabave. Glumci igraju na primerenoj ivici „sapunice“, a uz obavezno i zasluženo pominjanje Alesandra Borgija (Sifredi) i Žasmine Trinke (Lučija) mora se posebno istaći fenomen Adrijana Đaninija (Tomaso). Sin Đankarla Đaninija glumac je postao sa tridesetak godina, u okviru metafilmskih poriva Gaja Ričija (Nasukani). Srećom, jer radi se o čoveku sposobnom da deluje kao najveći ekranski šmeker 21. veka, a takođe, po potrebi, kao bedna nakaza koju je uputno zaobići. U Superseksu upotrebljava obe emanacije, u svrhu sprovođenja raspada i sunovrata svog junaka, nesposobnog da premosti odnos sa majkom koja mu zapravo nije majka i ženom koja mu nije uistinu žena (jer, Lučija je svačija). Roko, pak, nije nesiguran (majčin je sin; svaka žena bi mogla biti njegova na desetak minuta) ali jeste jadna emotivna enigma za samog sebe, što zajedničke scene pretvara u ples „hamartija“, tragičnih mana koje vode u propast.
„WC šolja“ incident ponovo će se javiti u Sifredijevom razgovoru sa Lučijom, podstaknutim zajedničkim mukama sa Tomasovom nasilnom prirodom, usmerenom prema spolja, ka gangsterskim saradnicima i rivalima, a unutra ka sebi. „A, ti, šta si?“, pita Lučija, „jesi li siguran da joj se svidelo dok si joj to radio, i to pred svima?“. „Rekla mi je pogledom da će joj se svideti, i onda smo to zajedno uradili“, odgovori Roko. Dakle, nema „ne“, nema „može“, nema koordinatora intimnosti, ali ima nečeg nalik objašnjenju srpskog glumca optuženog za silovanje, onom mračnom, „to je bila jedna igra“. Roko raspravu sa Lučijom okončava rečima, „ne možeš maknuti moć iz seksa, inače je ništa“, a gledaoci italijanske serije su ostavljeni da čeprkaju po sopstvenim nagonima. Što je opasno, i da se zaključiti da je kontinentalnim Evropljanima i dalje dozvoljeno ono što Anglosaksoncima nije – sloboda mišljenja koja može voditi u raj ili u pakao.
