Dok je Elizabet Vercel ispisivala poslednje redove knjige Prozak nacija, objavljena je vest da je Kurt Kobejn pucao sebi u glavu. Samoubistvo popularnog muzičara bio je kamen međaš nakon koga je depresija, na neki perverzan način, postala kul. Tišina je prekinuta i ovoj mentalnoj bolesti počeli su da se posvećuju filmovi, knjige, popularne pesme, autobiografije, reportaže… Kao da je i interesovanje za Silviju Plat i Virdžiniju Vulf oživelo samo zbog načina na koji su okončale svoje živote. Do tada suviše mračni britanski bendovi novog talasa poput Kjura, Smitsa i Depeš Moda ponovo su punili koncertne dvorane, dizajneri Mark Džejkobs i Peri Elis su se od visoke mode okrenuli pocepanim farmericama i prljavim flanelskim košuljama, dok su modnim pistama defilovale anoreksične manekenke, turobnih lica koje su izgledale kao da im je potreban prozak.
„Depresija je dosadna“, kaže u svojoj knjizi Elizabet Vercel definišući usud većine priča o onima koji su patili od ovog poremećaja. Iako dobro ispričane sve su gravitirale oko neatraktivne, statične i dosadne bolesti, dok su se različiti glasovi umetnika gubili u bledunjavoj izmaglici poznatih lajtmotiva.
Teško je ispričati novu i originalnu priču o depresivnim ljudima, istovremeno izbegavajući zamku patetike u koju su stvaraoci prečesto upadali. Čini se da su obe stvari uspele mladoj britanskoj umetnici Zoi Torogud u njenom „auto-bio-grafičkom“ romanu Usamljena u središtu Zemlje koju je kod nas, u prevodu Mirka Jakovljevića i u okviru svoje nove edicije Luna, objavila izdavačka kuća Darkvud.
Nakon što je saznala da joj se mrežnjača polako odvaja i da bi zbog toga mogla da izgubi vid, Torogud svoju anksioznost prevazilazi stvaranjem novele Bili Skot će oslepeti, da bi zatim, po sličnom autobiografskom ključu, uradila i Usamljena u središtu Zemlje. Verujući u terapeutsku moć umetničkog stvaranja, kreira priču o poslednjih šest meseci u 2021. godini koje je provela u depresivnoj fazi. Iako priča nije bila planirana za objavljivanje, Torogud menja odluku nakon pozitivnih reakcija na nekoliko panela koje je okačila na internetu.
„Ne želim da se ubijem zato što me je ostavio“, vešto započinje novelu. „Želim da se ubijem jer razumem zašto je to uradio.“
Pomalo banalan početak koji bi obično nagovestio melodramatičnu ljubavnu šećerlemu, predstavlja samo povod za priču o tridesetogodišnjoj umetnici koja od četrnaeste godine pati od kliničke depresije. U nameri da ponovo prebrodi životnu krizu kroz crtanje, autorka započinje istraživačku studiju o tome kako njena prošlost utiče na sadašnjost i istovremeno otkrivajući kakva je osoba postala. Kao svojevrsni stilski kameleon ona menja način crtanja prilagođavajući ga emocijama koje želi da iskaže i integriše ga u razgovor koji konstantno vodi sa različitim aspektima svoje ličnosti. Stil se kreće od realistične do karikaturalne ilustracije, nekada grube, a onda veoma detaljne, često na istoj stranici, a ponekad i na istom panelu, i sve je to u službi demonstracije neurednosti njenog mentalnog zdravlja. Torogud se domišljato igra bojama, odnosno crno-belim crtežima, kako bi naglasila osećanja.
Pomalo banalan početak koji bi obično nagovestio melodramatičnu ljubavnu šećerlemu, predstavlja samo povod za priču o tridesetogodišnjoj umetnici koja od četrnaeste godine pati od kliničke depresije
Vešto koristi meta narativ i probija četvrti zid, ne iz vica kao što to radi Dedpul, već kako bi, pre svega sebi kao prvom i najstrožem kritičaru, odgovorila na primedbe da je u pitanju pretenciozna i patetična priča o samosažaljenju. Upravo to što njeno iskustvo nije univerzalno, već duboko intimno, olakšava joj da izbegne zamke generalizacija, a čitaocima da u tome prepoznaju sebe.
Torogud pripoveda o maštovitoj i senzibilnoj osobi koja želi da crta stripove, o pokušajima, upoznavanju sa pravim strip umetnicima, prvim objavljenim radovima, reakcijama publike, promocijama, prijateljima, porodici, ljubavnoj avanturi koja će i dovesti do emotivnog sloma i sporom, kroz rad na stripu, zarastanju rana. Koristi svoj usud da istraži prijateljstvo, ljubav, usamljenost, umetnost, pa čak i svrhu postojanja.
Nastala na talasu, u poslednjoj dekadi veoma popularnih, (auto)biografskih grafičkih novela, ova knjiga ne donosi recept za izlečenje od opake bolesti ili kosmičku mudrost. „Možda je svrha života da stvaramo lošu umetnost, možda da ti stalno slamaju srce, možda da te neko napusti, da te neko nađe, a možda je svrha života u jebeno dobrim sendvičima“, kaže autorka. „Ne znam. Ja samo crtam stripove.“
Harmonija koja postoji u svakoj umetnosti niveliše zbrku koja pršti iz autorkine glave, dok kvalitet priče leži upravo u tome što nije u pitanju strip o depresiji već prvenstveno naklon i posveta umetnosti, stvaralačkom radu i kreaciji. „Život je samo skup dobrih i loših iskustava koja su labavo povezana prazninom koja postoji između njih“, poručuje Zoi. „A ta praznina je prostor koji ti trebaš da oblikuješ, ukrotiš i u njemu stvaraš. Samo pazi da se ne zaglaviš tu.“
Usamljena u središtu Zemlje je poruka, ljubavno pismo umetnika, prepuno referenci na stvaralačke genije kao što su Nil Gejmen i Hajao Mijazaki, koje nalazi savršen put da dopre do onoga kome je namenjeno.
„Ova knjiga je za nekog, negde“, kaže i sama autorka u posveti.
