Kada želim da se opustim čitam neki Engelsov esej, a kada želim da se angažujem čitam Korta Maltezea, rekao je svojevremeno veliki italijanski pisac Umberto Eko, ističući blesak genijalnosti autora Huga Prata, čiji je čitav rad obeležio serijal o ovom avanturisti, dobrovoljnom nomadu, ali i istovremeno definišući Korta kao vrhunsku književnost u slikama. Ostaje za upit da li bi Eko, da je živ, i danas isto tvrdio s obzirom na to da su neki drugi autori poput Huana Dijaza Kanalesa i Rubena Pelehera, nakon decenija mirovanja, preuzeli, verovatno, najvažnije delo u istoriji stripa. A to više ne može biti isto – ni za Eka, ni za bilo koga od nas. Bitna razlika je što Huga Prata nema. Tvorac kultnog ostvarenja, Maltezeov alter ego i tumač, preminuo je pre trideset godina, 20. avgusta 1995.
Porodično nasleđe i fašizam
Ono što će u velikoj meri odrediti Pratov život jeste njegovo detinjstvo, koje je uglavnom proveo u Veneciji. Okružen porodičnim predanjima iz engleskih, italijanskih, jevrejskih, španskih i turskih korena, Hugovu familiju su mnogo više od zvaničnih religija privlačile jeresi, ezoterija, kabala… „Sudbina Pratovih počiva negde izvan granica i razlika po rasi, religiji i jeziku“, govorio je veliki umetnik o svom poreklu. Otac britanskog porekla, pristalica Musolinijeve fašističke ideologije, sklon proučavanju tajnih društava i masonskh loža i majka obuzeta alhemijom i kartomanijom, presudno su uticali na Prata. Do mere da se i sam, doduše bez preteranog entuzijazma, u jednom kratkom periodu života, kao trinaestogodišnjak, pridružio Musolinijevim fašistima u Etiopiji 1940. godine.
„Neki događaji su me obeležili za sva vremena. Ali ne osećam grižu savesti. Protiv svoje volje sam bio umešan u zbivanja čije mi je značenje izmicalo, pa opet, čini mi se da sam se ponašao razložno. Dešavalo mi se da pucam na ljude, ali ima situacija kada je čovek prinuđen na to. I nimalo se ne stidim zbog toga“, ispričao je Prat u knjizi Želja da se bude beskoristan, sopstvenoj biografiji ispisanoj kroz intervju sa Dominikom Ptifoom. Simpatije prema usponu fašizma u Italiji objasnio je rečima da je u to vreme pokret izgledao progresivno, ali i da je vremenom shvatio da je u pitanju manipulacija. Tvrdio je da poraz Italije u Etiopiji nije doživeo nimalo lično, jer su ideologije i dogme već u to vreme bile potpuno beznačajne. „Imao sam prijatelje s obe strane i jedini princip koji sam sledio bio je da ta prijateljstva nikada ne izneverim. Italija, zastava, fašistička ideologija, sve to mi gotovo ništa nije značilo“, govorio je.
Nakon rata i vremena provedenog u poratnoj Veneciji, koju opisuje kao ogroman kupleraj u kome je vladala karnevalska atmosfera, kreće za Buenos Ajres gde je i počeo ozbiljno da se bavi stripom. „Ne mora se živeti, ali se mora ploviti“, govorio je Prat. A život u Argentini bio je sličan literaturi u slikama koje je stvarao. Igrao je tango, svirao po vozovima odeven u kostim sa gavranovim perjem i putovao širom zemaljskog šara, družeći se sa ljudima svih mogućih rasa, nacija i društvenih slojeva. Zaliven nestvarnim količinama alkohola, tvrdio je da želi samo jedno – da bude beskoristan. „Do danas je već trebalo tri puta da umrem, zbog svega što sam pojeo, zbog svega što sam popio, zbog svih žena sa kojima sam bio“, govorio je Prat.
I upravo Pratova vizija sveta, složena i organska, koja se razvija kroz raznolikost miljea, kulisa, situacija i događaja zasnovanih na preplitanju imaginarnog i realnog uveliko nadmašuju bilo kakve standardne odrednice i njegov rad čine toliko vanvremenskim. To što Hugo Korta smešta u prve decenije 20. veka, samo je odraz umetnikovog uverenja da njegov lik ne spada u onu sortu koja pripada deideologizovanom svetu omeđenom tehnologijom i rigidnim ekonomskim principima.
Lutanja i poznanstva
Pratova umetnost dolazila je iz života koji je vodio – napajao se inspiracijom na terevenkama, putovanjima i ezoteriji. Zato su sva Pratova lutanja Kortova suverena teritorija. Otuda i mornareva poznanstva sa Džekom Londonom, Džemsom Džojsom, otuda i slučajni susret sa mladim revolucionarom Josifom Visarionovičem Džugašvilijem, koji je neko vreme radio kao portir u jednom italijanskom hotelu. Kasnije će ga svet bolje upoznati pod nadimkom Staljin.
Iako je njegovu karijeru u potpunosti obeležio Korto Malteze, bilo bi neprikladno ne pomenuti da je Prat nacrtao oko sedam hiljada stripova, od Pikovog asa, preko Ane iz džungle, Pustinjskih škorpija, pa sve do Poslednjeg leta u kome se bavi tragičnim krajem Sent Egziperija. Većina njegovog rada spada u sam vrh stripske umetnosti. Na tom snolikom putovanju postao je unikatan deo pop kulture još za života, dao ogroman doprinos ulasku stripa u akademske krugove, a nakon smrti postao je globalna umetnička ikona. I kad već govorimo o njegovom uticaju, valja podsetiti da je samo u Francuskoj napisano više od 70 doktorskih disertacija o Kortu, da je bio predmet izučavanja istoričara umetnosti, estetičara, sociologa i književnika.
Osvrćući se u razgovoru sa Dominikom Ptifoom na vreme kada su ga ti akademski krugovi prezrivo odbacivali, Prat bez gorčine zaključuje da su mu mnogi od njih istovremeno zavideli na načinu života. „Zbog toga su me svi ti pseudointelektualci osuđivali. Za njih je moj posao bio beskoristan, a izvori na koje sam se pozivao infantilni… Kada se prisetim danas onoga što su pod korisnošću podrazumevali, osećam želju da budem beskoristan.“
Burnije od avanture
A život Huga Prata često je izgledao burnije od avantura koje je stvarao. Iz braka sa četiri žene imao je šestoro dece, a za neke od njih saznavao je godinama kasnije. Razuzdan seksualni život, mnogobrojne žene i putovanja, bili su esencijalni sastojak njegovog života. Prat nikada nije skrivao da su mu saputnice često bile prostitutke, da je kao četrnaestogodišnji dečak radio u kupleraju u Adis Abebi. „Zahvaljujući mom delu, žene koje sam voleo i same će ostati večno zamrznute, kao lepe zatočenice u kvadratima mojih stripova, sve dok neko ne bude otvorio album i dok ne budu krenule u skitnju po snovima čitalaca“, ispričao je Prat.
Poslednje godine života proveo je u Švajcarskoj, gde se konačno skućio, iako do samog kraja nije odustao od putovanja, okružen bibliotekom sa preko 35.000 naslova. Pričao je da je tako ostvario jedan od Borhesovih snova. „Fernando Pesoa je tvrdio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji. Poput portugalskog pesnika, i ja smatram da je pravi život san“, govorio je Prat.
Hugo Prat je umro pre tačno tri decenije, u mestu Grandvo, nadomak Ženevskog jezera, gde je proveo poslednjih 12 godina života. Otišao je na svoj način – uz muziku Dizija Gilespija, koji mu je bio veliki prijatelj, dok je sveštenik čitao delove iz knjige Želja da se bude beskoristan, zapisao je njegov biograf Dominik Ptifo. Posthumno je primljen u Komikonovu kuću slavnih, u San Dijegu, pored ostalog, i zbog velikog uticaja koji je imao na strip autore i karikaturiste širom sveta.
