„Čiji su kulturni centri?“, upitali su radnici u kulturi resorno ministarstvo, na svom drugom protestu. Odgovora, kao i obično, nije bilo, pa su umesto njih koji ćute, sami odgovorili: „Naši!“ Poneseni studentskim osvajanjem Studentskog kulturnog centra, neformalno udruženje Kultura u blokadi, u čijim redovima su iskusni i profesionalni radnici, posebno oni s nezavisne scene, tog 18. februara ušli su u Kulturni centar Beograda i izglasali „Deblokadu na repertoaru“. U Dvorani ove ustanove postavili su transparent „Oslobođeni KCB“.
Od koga i čega je oslobođen KCB, koji po mnogima važi za svetlu tačku na kulturnoj mapi Srbije, pitanja su na koja nismo mogli da dobijemo odgovor. Jer, neformalno udruženje „Kultura u blokadi“ funkcioniše na principima direktne demokratije i plenuma otvorenog tipa, a upravo je odluka tog tela da učesnici, bar za sada, ne izlaze u javnost, tako da smo ostali uskraćeni za njihove izjave. A više su nego važne, pošto su i sami umetnici zbunjeni. Jer, zahtevi zaposlenih u kulturi su jasni, ali „oslobađanje“ KCB nije.
„KCB je u potpunosti otvorena ustanova za različita mišljenja, nove umetničke ideje, kreativnost. Sledeći ove svoje vrednosti uspevao je za sve ove godine da bude u pravom smislu nezavisni stožer okupljanja. Ovu svoju slobodu i nezavisnost nikada nije izgubio i do utorka 18. februara smo živeli u ubeđenju da nas tako percipira i široka javnost. Utoliko nas je veoma iznenadilo i začudilo ono što se dogodilo tog dana, ‘oslobađanje KCB’“, priča za Radar Ninela Gojković, v. d. direktora Kulturnog centra Beograda.
Toga dana su, dodaje, pripadnici „Kulture u blokadi“, bez prethodne najave, ušli u deo poslovnih prostorija KCB, tačnije u Dvoranu Kulturnog centra, za vreme projekcije filma: „Deo kolektiva zajedno sa mnom, iste večeri, prisustvovao je prvom održanom plenumu s namerom da se kao kolege, često saradnici i pre svega radnici u kulturi razumemo i dogovorimo. Ova nastojanja nisu urodila plodom. I sledećeg dana je pokušan razgovor, ali njihov jedini zahtev je bio da im se bezuslovno predaju svi ključevi od prostorija, što nismo mogli da uradimo.“
Deo kolektiva prisustvovao je prvom održanom plenumu s namerom da se kao kolege dogovorimo, ali to nije urodilo plodom
Ninela Gojković
Treba podsetiti da su studenti fakulteta koji pripadaju Univerzitetu umetnosti u Beogradu, u svom otvorenom pismu 18. januara, pozvali umetnike i zaposlene u kulturi u Srbiji da im se pridruže, podseća istoričarka umetnosti Slađana Petrović Varagić, nekadašnja direktorka Kulturnog centra Požega, koja je među prvima na svojoj koži osetila moć lokalne SNS vlasti koja ju je nezakonito smenila sa ove pozicije.
„I od tada sporadično i postepeno se te obustave i dešavaju. S tim što je u sektoru kulture situacija potpuno drugačija od, recimo, one u prosveti koja je većinski pri državnim školama. Zaposleni u sektoru kulture nisu svi u istom položaju – tu su nacionalne institucije, lokalne – zavisne od različitih nivoa vlasti, udruženja reprezentativna i ona druga, samostalni umetnici i oni koji nemaju taj status, nezavisni producenti, kustosi… Tako ni odgovor na poziv studenata da se obustavi rad ne može biti jednak od svih činilaca i onda se dobije odgovor koji je dosta nekonzistentan, a koji pored tih razlika ukazuje i na to koliko je sektor kulture oslabljen.“
Kultura odavno na aparatima
Ona ukazuje da je kultura već odavno na aparatima, i da ima osećaj da se na taj sektor od devedesetih obrušilo više „nadstrešnica“: „Neki akteri sa scene u tim incidentima nisu preživeli – kultura je nestala iz medija, nestalo je sa scene mnogo vrsnih i talentovanih pojedinaca koji su se „prekvalifikovali“ ili napustili zemlju, zatvarale su se galerije, bioskopi, kulturni centri, ugasile su se neke manifestacije, spomenici i objekti kulturnog nasleđa su rušeni i uklanjani itd. Neki akteri nezavisne scene su još prisutni, ali je rad i opstanak većine njih ugrožen, mada je stanje vrlo loše i u javnom sektoru i nije lako očekivati da se sektor kulture brzo i efikasno konsoliduje, i odgovori na novonastalu situaciju jedinstveno i snažno. Ako se, kako su studenti naveli u svom otvorenom pismu, ide ka tome da se obustavi rad, to bi se najpre očekivalo od kolega koji rade u javnom sektoru, ali to danas izgleda potpuno nerealno. Sva očekivanja u ovom slučaju padaju na aktere sa nezavisne scene, a ona je najslabija i najranjivija.“
Vizuelna umetnica Maja Medić, dugogodišnja saradnica Dvorane KCB, podseća da kultura predstavlja prostor slobode, dijaloga, preispitivanja i kritičkog mišljenja: „To je čini potencijalno opasnom za svaku vlast koja gaji jednoumlje i zbog toga je nepoželjna. Treba je svesti na minimum, podržavati samo ‘podobne’ ljude, pristupe i teme, tj. staviti je u funkciju vlasti. Tako je i kod nas. Višegodišnje sistemsko gušenje i suzbijanje kulture se ogleda ne samo u sramno malom budžetu od 0,67 odsto, već i u kriterijumima za odabir projekata na javnim konkursima, u obesmišljavanju mnogih kulturnih institucija, kao i u pokušaju direktnog diskreditovanja pojedinaca. Dužnost umetnika, radnika u kulturi, kao i građana, tj. svih nas, jeste da se borimo za dostojanstvenu poziciju koju kultura zaslužuje. A upravo je KCB jedan od retkih svetlih primera koji u ovim nemogućim uslovima uspeva da ostvari nemoguće.“
Treba dobro promisliti – da li ustanove kulture „blokirati“ ili „oslobađati“. Ili ni jedno ni drugo? Možda je metodologija nejasna, ali se vidi dobra namera
Slađana Petrović Varagić
Ova ustanova, napominje Medić, to neprekidno dokazuje svojim bogatim likovnim, muzičkim, književnim i bioskopskim programom, zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti kolektiva koji ga čini.
„Programom koji je satkan upravo od onog što predstavlja suštinu kulture, a to je sloboda kreativnog izražavanja, otvoren prostor za dijalog i kritičko promišljanje. Takođe je i jedna od prvih kulturnih institucija koja je otvoreno dala podršku studentskim blokadama na vrlo direktan način i time se uključila u zajedničku borbu za opšti boljitak. Samim tim je bilo kakvo ‘oslobađanje’ uveliko slobodnog DKC-a, koji je 2023. proglašen za najbolji bioskop u Evropi, najblaže rečeno, pucanje sebi u nogu, a potencijalno je i veoma opasno“, upozorila je naša sagovornica.
Koliko je čin „oslobađanja KCB“ iznenadio kulturne poslenike potvrđuju i reči dramaturga Ivana Lalića, izvršnog direktora Mikser festivala: „Gledajući ukupni društveni kontekst, upad neformalne grupe ‘Kultura u blokadi’ u KCB smatram nezgrapnim i nepotrebnim potezom. Neodoljivo podseća na upad studenata u SKC, te smo u prvi mah svi pomislili da je u pitanju nastavak njihove akcije. Kad smo shvatili da oni ipak nisu inicijatori upada, nastala je potpuna konfuzija, kojoj je doprinela loša komunikaciona strategija ljudi koji su blokirali centar. Mislim da je percepcija posmatrača magnetski vezana za studente, pa svaka bočna akcija opozicije ili ovakvih grupa ne deluje uverljivo, opravdano i vešto. Pogotovu što je ovaj put meta bila kulturna ustanova koja odlično radi i koja je prva podržala studente, a ne atrofirani SKC. No, ništa se strašno nije desilo, sve su to čari očiglednog interegnuma vlasti u kome se nalazimo. U najkraćem – staro još nije umrlo, a novo se još nije rodilo”.
Zato, Slađana Petrović Varagić opominje da treba dobro promisliti – da li ustanove kulture „blokirati“ ili „oslobađati“: „Ili ni jedno ni drugo? Možda je metodologija trenutno nejasna, ali se vidi dobra namera. Manje su bitne zgrade i prazni prostori, bitniji su ljudi, zajedništvo i brojnost. Treba tražiti saveznike na svima stranama (univerzitet, ustanove, nezavisna scena, pojedinci), oslobađati kolege zaposlene u ustanovama kulture, otvoriti razgovore na širem frontu. Kulturi je neophodno da poveća krug podrške svih onih koji uviđaju da je ovom sektoru, ali i celom društvu, neophodna hitna i potpuna rekonstrukcija koja neće dovesti do novih obrušavanja. Ne treba produbljivati jazove, treba zbijati redove, u ‘borbi za pravdu, sigurnost i slobodu’, da opet citiram studente, a ne samo za bolje stanje u kulturi.“
Ninela Gojković podseća da je KCB sa punom svešću i osetljivošću prema društvenom trenutku u kome se nalazimo od samog početka studentskih protesta pažljivo pratio događaje, podržavao ih i programski na njih reagovao.
„Objavili smo proglas Ne-kultura straha’: ‘Jednoglasnom odlukom kolektiva, Kulturni centar Beograda pridružio se nastojanjima i borbi da se stvore bolji uslovi za život i rad u našem društvu, koju su povele buduće kolege i saradnici, studentkinje i studenti. Svoje programe nastavljamo da organizujemo prilagođavajući ih trenutnoj situaciji’. Verujem da je on jasno pokazao naš stav. KCB je uvek spreman za dijalog“, zaključuje Gojković.
