U gomili propusta, neubedljivo obrazloženih odluka i sitnosopstveničkih talova, kojima obiluje antologija Senke i njihovi predmeti Saše Radojčića, jedan od najnedopustivijih je neuvrštavanje poezije Srđana Valjarevića. Iako je objavio samo jednu pesničku knjigu, uticaj koji je Valjarevićeva poezija izvršila na generacije novih autora, počev od polovine devedesetih godina prošlog veka, neprestano je rastao; štaviše – to prisustvo je danas toliko da se može reći kako ova knjiga predstavlja osnovnu vanškolsku lektiru za većinu onih koji sa iole autentičnijim ambicijama ulaze u polje poezije. Prema toj se činjenici svako može odnositi u skladu sa svojim ukusom, namerama i očekivanjima, ali se ona ne može ni pod kakvim izgovorima prenebregavati.
Teško je danas o Džou Frejzeru govoriti bez sentimentalnosti. Za generaciju koja je tinejdžerske godine provela pod Miloševićem i sankcijama, Valjarevićeva knjiga poezije ima istu onu emotivnu vrednost kao Pandurovićeve Posmrtne počasti za Andrićevu: svako ponovno čitanje ovih pesama nužno priziva u sećanje kultno Beopolisovo izdanje crnih korica – ono prvo, sa „Frejzerom“ i 49 pesama, objavljeno 1992. u ediciji „Ruža lutanja“, brzo je iscrpljeno – koje se nosilo u džepovima perjanih jakni, na protestnim šetnjama u zimu ’96/7. Svaki je šetač tada bio pomalo Džo Frejzer i vodio neke unapred izgubljene bitke, pa ipak, dovoljno je bilo jedno lepo lice u masi, neki šašavi, slučajni osmeh, da se sve odjednom zavrti i dobije jedinstven i neponovljiv smisao.
Za generaciju koja je tinejdžerske godine provela pod Miloševićem i sankcijama, Valjarevićeva knjiga poezije ima istu onu emotivnu vrednost kao Pandurovićeve Posmrtne počasti za Andrićevu
Knjiga Džo Frejzer i 49 (+24) pesama bila je čudesan incident u vreme kada se prvi put pojavila. Sa njom je u srpsku poeziju ušao američki duh margine i neposrednosti, koji su proslavili pesnici poput Bukovskog i Karvera, ali u tadašnjem kontekstu, sredinom devedesetih godina prošlog veka, kada je ovdašnjom poezijom dominirao barokni postmodernizam, kao dozvoljeni i negovani eskapizam, bio je to ulazak stvarnosti, dašak slobode i istinskog života. Valjarevićev lirski junak, „mlad pisac i u krizi“, govorio je o najobičnijim, najsvakodnevnijim stvarima: gradskom gluvarenju sa prijateljima, dosađivanju na poslu u radionici, unutarporodičnom trenju, buljenju kroz prozor u kišne dane, lenjosti i melanholiji; i sve to izricao je najjednostavnijim rečima. Dakle, Valjarević je s jedne strane prenosio autentično osećanje sveta, večitu i svačiju adolescentsku izgubljenost, ali i muku da se ona precizno iskaže (otuda sva ona mumlanja, zamuckivanja, vrćenja ukrug), a sa druge je doneo u poeziju auru sada već pomalo starinskog uličnog šarma, poštenja i dostojanstva.
Treba primetiti i da su „24 pesme“ poetički različite od inicijalnih „49 pesama“: stih je duži, ritam razuđeniji, lirske situacije kompleksnije. Ukoliko se egzistencijalna pozicija lirskog junaka iz „49 pesama“ poklapa sa onom iz romana List na korici hleba, onda „24 pesme“ najavljuju proze koje će uslediti: ne samo Ljude za stolom i Zimski dnevnik, koji zapravo nastaju u isto vreme, nego i Dnevnik druge zime i remek-delo Komo. Novih pet pesama, koje se prvi put objavljuju sada u Laguninom izdanju, na tragu su prvih dveju celina, ali su istovremeno i svedočanstvo zrelog doba, podvlačenja crte.
Tako Valjarevićeva knjiga Džo Frejzer i 49+24+5 pesama (Laguna, Beograd, 2024) sasvim nemalarmeovska, a opet dovoljna da u nju stane čitav jedan život, ostaje zastava (naše) mladosti, te je razumljivo što svako nepoštovanje te činjenice doživljavamo lično. Vrlo lično.
