Napustio nas je profesor Ranko Bugarski, velikan srpske i jugoslovenske lingvistike, koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj nauci o jeziku i za kim ostaje ogromna praznina, ne samo za one koji su ga poznavali nego i za društvo u celini. Teško je ukratko predstaviti značaj Ranka Bugarskog jer su njegovi naučni rezultati, društveni angažman i pedagoški rad takvi i toliki da ih ovde ne možemo čak ni pobrojati, a kamoli detaljnije predstaviti.
Krasila ga je izuzetna radna etika i nepresušni naučni entuzijazam koji izaziva iskreno divljenje. Autor je preko dvadeset knjiga, objavio je više stotina naučnih radova u vodećim svetskim naučnim časopisima i publikacijama i učestvovao na brojnim naučnim kongresima i stručnim skupovima. Pisao je o temama iz opšte i primenjene lingvistike, sociolingvistike, istorije lingvistike, teorije prevođenja, gramatike engleskog jezika, lingvističke memoaristike i brojnih drugih oblasti. Čovek ogromnog naučnog znanja i opšte erudicije, bio je vrlo pronicljiv i analitičan, ali i razložan i odmeren. Uz to je imao redak dar da i najsloženije jezičke pojave objasni razumljivim i prijemčivim stilom, pa tako njegove knjige s uživanjem čitaju i lingvistički laici.
Smrt Ranka Bugarskog kraj je jednog vremena, već zapravo prohujalog, u kojem su se cenili poštenje, čast i dostojanstvo
Bio je nepokolebljiv i neumoran u svojoj borbi za jezička i druga ljudska prava, a protiv nacionalizma, govora mržnje i ratnohuškačke politike od devedesetih godina pa sve do smrti. Član Beogradskog kruga od samog početka, aktivno je učestvovao u mnogim antiratnim aktivnostima. Stalno je podsećao, kao u delu Govorite li zajednički?, da je „svoje destruktivne potencijale nacionalizam […] demonstrirao kroz konstantnu zloupotrebu jezika“ i da je „u jeziku pretvorenom u instrument rata i poratnih sukoba i podela, on našao bitno uporište i rezervoar iz koga će crpsti snagu“. Učestvovao je u projektu „Jezici i nacionalizmi“, koji je pokrenulo udruženje Krokodil, u kojem su učestvovali intelektualci iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije i iz koje će proisteći Deklaracija o zajedničkom jeziku 2017. godine.
Demagoškim i populističkim izjavama o navodnoj ugroženosti ćirilice suprotstavljao je naučno utemeljene argumente, potkrepljene empirijskim činjenicama, sve u nastojanju da spreči pokušaje da se jezička pitanja po ko zna koji put iskoriste kao gorivo za buđenje mržnje i raspirivanje nacionalističkih strasti. Ne čudi stoga da je najveća priznanja za svoj rad Ranko Bugarski dobio u inostranstvu.
Između ostalog, bio je član Izvršnog biroa Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku (AILA), predsednik Evropskog lingvističkog društva (Societas Linguistica Europa), ekspert Saveta Evrope za regionalne i manjinske jezike, a od 2001. godine i redovni član Evropske akademije nauka i umetnosti. Gostovao je kao predavač na mnogim svetskim univerzitetima, od Velike Britanije i Francuske, preko Austrije, Nemačke, Poljske, Španije, pa do SAD i Australije.
Međutim, možda i više od ovoga o njemu kao vrhunskom stručnjaku i izuzetnom čoveku govori činjenica da su mu za života priređena čak četiri počasna zbornika radova, koja su njemu u čast uredili njegovi studenti i kolege da bi mu odali priznanje i iskazali zahvalnost. Pod njegovim mentorstvom urađeno je 46 magistarskih radova i 12 doktorskih disertacija, na šta je bio naročito ponosan. A ponosni smo i svi mi koji smo imali čast da nam je predavao. U vreme potpune odsečenosti od svetskih naučnih zbivanja, profesor Bugarski unosio je u učionicu svetlost intelektualne izuzetnosti i duh kosmopolitizma koji nam je svima u to vreme nedostajao. Plenio je svojom naučnom radoznalošću i konstantnom zapitanošću nad jezikom i društvom i ulivao nam veru da bavljenje naukom ima smisla. Dakako, ne onog pragmatičnog i utilitarnog, nego suštinskog, koji jedini valjda i vredi.
Smrt Ranka Bugarskog kraj je jednog vremena, već zapravo prohujalog, u kojem su se cenili poštenje, čast i dostojanstvo. Hvala Vam, dragi profesore, na svemu, a najviše na žaru s kojim ste se borili za znanje i istinu.