Kada jedno književno delo tumačimo sa stanovišta određenih filozofskih koncepcija, onda se u njemu istražuje noseća ideja. Ona koja se može prepoznati u romanu Saše Ilića Rt zapravo je vezana za odnose moći. Na istorijskom planu oni su lako uočljivi, budući da je roman dijahronijski strukturiran, uz mešavinu različitih epoha, dakle – od Drugog svetskog rata, preko jugoslovenskih ratova do savremenog trenutka u Srbiji i svetu, a koji je kod Ilića okarakterisan početkom rusko-ukrajinskog rata. U svim tim vremenskim segmentima i pričama, sudbinama junaka i antijunaka, njihovim razmišljanjima, napadima i odbranama kristališe se moć i to kao nadmoć, odnosno dominacija kao potpuno otuđeni način bivstvovanja, nemilosrdan, a za moderno doba više nego autentična forma upravljanja ljudima.
Pozivajući se na događaje iz romana, ove temeljne odnose moći možemo iščitavati u razarajućoj težnji za dominiranjem svetom i ljudskim rodom kroz nacističku rasnu teoriju. Princip dominacije je prisutan i u opisima okoštale patrijarhalnosti muško-ženskih odnosa, sirovom činu napastvovanja zbunjene, preneražene i od pretnji obamrle junakinje Svetlane Bukvić, kao i u institucionalizovanoj religiji, koja propoveda skromnost i skrušenost, da bi se potom razmetala srebroljubljem i bigoterijom, a sebe nametala širenjem straha. Dominacija buja i u ogoljenoj sili i rušilačkom pohodu jedne vojske na jedan grad (Vukovar), naročito u ponašanju njenog komandanta, izvesnog majora Šljivara. Njegov „vjeruju“ zapisan je u „Pravilu službe“, a „svako ko ometa neku vojnu operaciju, prema Pravilu službe, mora biti sankcionisan“, ukoliko je zadati cilj remetio „ponašanjem, govorom ili mislima!“
Kako se snaga otpora dominaciji profilisala kao kontrapunkt nosećoj ideji u delu, kod Ilića i ona dobija teorijska utemeljenja. Na psihološkoj, odnosno, preciznije, psihoanalitičkoj ravni ta se snaga može iščitavati u Erosu, nagonu života, koji po svojoj prirodi teži povezivanju jedinica života u sve veće celine, kao i njihovom očuvanju
Strah od dominantne i društveno prihvatljive forme seksualnosti, kao i neuklapanje u nju nesigurnim čini Milana Bukvića, koji još u detinjstvu otkriva svoju homoseksualnost. Ovaj proučavalac Andrića sukobljava se i sa dominantnim narativom u vezi sa tumačenjem Andrićevog dela u fakultetskim i akademskim krugovima. Njegov profesor i mentor manifestuje formu tog narativa kada arogantno odbija Milanove nove pristupe u tumačenju Andrića, govoreći mu: „Ostavite vi to… Spinozu, Getea, Weltliteratur i ostale trice… Andrić je bedem koji je naša filologija podizala decenijama.“ I ovde susrećemo još jednu manifestaciju dominacije, uočene ne samo na relaciji profesor-student, već je kulturološki to dominacija intelektualne palanke. Saša Ilić ovde jasno prati Konstantinovića, koji će reći da je palanački duh „duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti“ i zato se boji sveta i izlaska u svet.
U svim ovim odnosima moći autor sada predočava raspravu o fundiranju tog neljudskog međuljuskog odnosa. Osnov ovog odnosa on pronalazi u dominaciji čoveka nad prirodom, kao prvom obliku dominacije, koji se istorijski, tehnički, tehnološki i ekonomski razvija i pretvara u dominaciju čoveka nad čovekom. Upravo taj ekonomski model podjarmljivanja prirode u Rtu pronalazimo u savremenim, vrlo asocijativnim multinacionalnim kompanijama, koje širom sveta, od Srbije do Australije, crpe prirodne resurse (ugalj, bakar, zlato, litijum, opal), a da pritom ljude instrumentalizuju, prirodu ne obnavljaju, dok dobit zgrću. Na tom planu Ilić poentira kada piše: „Multinacionalne kompanije su nova božanstva, njihov obim je nigde, a centar svuda.“ Takvim stavovima autor kao da nas podseća i na naslove koji se kritički bave ovim zgrtačkim praksama, poput „Profit iznad ljudi“, gde se susrećemo sa Noamom Čomskim, na primer, i sa filozofskim diskursima tim povodom.
I kada smo već kod tog filozofskog diskursa o dominaciji, on se u modernom dobu iznosi već u delu jednog Frensisa Bekona, koji i nauku i znanje stavlja u funkciju „moći i vlasti ljudskog roda nad svim stvarima“, tako da na kraju i ljudi postaju stvari. Bekon u delu Novi Organon navodi da treba upotrebiti sve tehnike i instrumente koji ljudskom umu omogućuju da „koristi svoje pravo na prirodu“, to jest da ostvari svoj posed i vladavinu nad njom. To je zaista kurs svetskih tokova. Međutim, jedno upozorenje, kao poziv na skretanje sa kursa dominacije, pronalazimo u Rtu, kada Majra Bukvić kaže: „Sreća čoveka je duboko povezana sa prirodom.“ Ovde se sada, vraćajući se romanu, susrećemo sa korporacijskim i korupcijskim napadom na planinu Rtanj i njene sirovine (litijum). Taj bezočni napad sprovode interesno uvezani, ucenama naoružani, sa vlastima povezani i lukrativno osvajački nastrojeni likovi. Kako posledice tako nečega izgledaju na drugoj strani sveta, u Australiji, svedoči nam slikovito iskustvo mlade junakinje Magde, takođe izdanka porodice Bukvić. Budući da se bavi rock climbingom njen kontakt sa prirodom, odnosno stenama je direktan i neposredan, pa tu zatičemo i ovakav prizor: „Na trenutak zatvori oči i ispuni se mirisom kamena: to nije nešto suvo i mrtvo, kako se čini; iako su rudarske mašine izbušile stenu i unakazile joj lice, oseća je u dubini kao zaustavljeno kretanje kamene mase koja treba da se probudi. Ona mora da postane nastavak tog kretanja koje je priroda zaustavila onog trenutka kada su ogromne burgije u besnom traganju za opalom počele da svrdlaju tlo.“
Saša Ilić poentira kada piše: „Multinacionalne kompanije su nova božanstva, njihov obim je nigde, a centar svuda“
Saša Ilić ovaj detalj nastavlja jednim podnaslovom koji ima puno opravdanje – When the music’s over. Naime, u pitanju je naslov pesme benda The Doors, u kojoj se opisuje i brutalno iskustvo dominacije čoveka nad planetom, to jest prirodom, čime se dodatno potvrđuje smer tumačenja osnovne ideje romana, vezane za odnose moći. Stoga je uputno pozvati se na stihove spomenute pesme, čiji je autor Džim Morison:
Šta su uradili Zemlji?
Šta su uradili našoj lepoj sestri?
Opustošili je, pljačkali, rastrzali je i izgrizali.
Probadali je noževima u cik zore,
Vezali je, ogradili i srozali.
Ako čoveka, taj deo planete, sada postavimo u položaj planete ili prirode, kako je stihovi opisuju, onda neće biti teško da tu prepoznamo sebe ili ljude do sebe, dakle u Srbiji ili bilo kom delu sveta gde društvena nepravda ostvaruje svoj interes. Tamo gde ima nepravde nužno se javlja i otpor. Treba napomenuti da je radni naslov romana Rt upravo bio Resistance, što će reći da pored ovog otuđenog načina bivstvovanja, oličenog u dominaciji, ljudski rod u sebi pronalazi snage za međusobno zbližavanje i humani suživot. I ta se snaga pojavljuje u trećoj generaciji Bukvića, koji, doživljavajući Rtanj kao svoje prirodno stanište i dom, taj dom brane od protivprirodnih nasrtaja koristoljublja i besomučne eksploatacije. U tom poduhvatu prati ih jedno od prirode neotuđeno, a od ljudi izrabljivano biće – magarac Lungi. Ovaj za junake romana ne-govornik, ali za čitaoce plemeniti sagovornik, kojeg krasi lumen naturale intellectus, prirodna svetlost uma, zapravo reflektuje onu nadasve ljudsku dimenziju – moralnu. Snagu unutrašnjeg znanja i uverenja Ilić čitaocu nudi kroz solilokvije ovog bića „proste“ prirodnosti, prelamajući u njemu događaje, karaktere ljudi i odnose prema njima kroz neočekivanu etiku jedne životinje. Ne čudi otuda što se i život tog stvorenja u romanu završava rečima preuzetim iz Kantove „Kritike praktičkog uma“, kojom nemački filozof zasniva svoju etiku čiste dužnosti.
Strah od dominantne i društveno prihvatljive forme seksualnosti, kao i neuklapanje u nju nesigurnim čini Milana Bukvića, koji još u detinjstvu otkriva svoju homoseksualnost
Kako se snaga otpora dominaciji profilisala kao kontrapunkt nosećoj ideji u delu, kod Ilića i ona dobija teorijska utemeljenja. Na psihološkoj, odnosno, preciznije, psihoanalitičkoj ravni ta se snaga može iščitavati u Erosu, nagonu života, koji po svojoj prirodi teži povezivanju jedinica života u sve veće celine, kao i njihovom očuvanju. Ovaj psihoanalitički pristup ima i doslovno uporište u samom romanu, prisutno kroz lik doktora Kljajića, kod koga Ivo Andrić dolazi na psihoterapiju. Ovi fiktivni susreti i razgovori u romanu, pripisani realnim likovima u našoj istoriji, roman čine još zanimljivijim. Kada govorimo o realnim istorijskim likovima, valja znati da dr Kljajić nije niko drugi do utemeljivač psihoanalize u Jugoslaviji i Frojdov student Hugo Klajn. On se, kako bi uopšte preživeo, tokom Drugog svetskog rata u Beogradu morao zbog jevrejskog porekla lažno predstavljati imenom Uroš Kljajić, pa u tom identitetu pronalazi mesto u Ilićevom romanu.
Spomenuta snaga Erosa jasno izbija na videlo u susretu dvoje mladih ljudi, Magde i Ajsa, koji međusobnu sklonost ne ostvaruju samo kroz naklonost ka prirodi, već i kroz ličnu bliskost, u ljubavnom odnosu. Uzimajući u obzir da su oboje poreklom sa područja bivše Jugoslavije, iz Srbije i Hrvatske, a da se zbližavaju tek u dalekoj Australiji, onda možemo reći da se time prevladavaju i oni frojdovski narcizmi malih razlika, a koji se kroz kolektivne narcizme pretvaraju u nacizme velikih sličnosti, što sa sobom donosi tragediju, nesreću i smrt. Baš zbog toga značajno nam je pozvati se na Frojda, koji će reći: „Ljudi su sada toliko ovladali prirodnim silama da bi pomoću njih mogli sa lakoćom da se međusobno istrebe do poslednjeg. Oni to znaju. Otuda, dobrim delom, i potiču sadašnji njihov nemir, nezadovoljstvo i strahovanja. Nadajmo se da će onaj drugi iz para ’nebeskih sila’, večni Eros, učiniti sve da izađe kao pobednik iz borbe sa svojim takođe besmrtnim protivnikom.“ Taj besmrtni protivnik je smrtonosni Tanatos. I nije potrebno biti naročito pametan pa napraviti pravi izbor između ove dve sile, ali je zaista potrebno biti naročito glup, nasilan, samoživ, okrutan i pohlepan, pa se prikloniti razarajućem nagonu smrti. Tu opomenu sa sobom nosi Ilićev Rt i zato ga treba čitati.
